Biografije svetskih šampiona

Biografije svetskih šampiona

Viliam (Vilhelm) Štajnic  

Vilhelm Štajnic (nem. Wilhelm Steinitz, engl. William Steinitz) rođen je 1836. godine u Pragu, tadašnja Austrougarska, danas Češka u mnogočlanoj jevrejskoj porodici. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat ali po nekim izvorima to je 17. maj 1836. 12. avgusta 1900. umro je od srčanog udara u Državnoj bolnici na Menhetnu u Njujorku. Naučio je šah 1848. u svojoj 12 godini ali ga je ozbiljno počeo da igra pošto se preselio u Beč i počeo jednom nedeljno da odlazi u kafe u kome su se okupljali šahisti.

„Šah je tako inspirativan da ne mogu da vjerujem, da je bilo koji igrač u stanju da ima zle misli tokom igre.“

Vilhelm Štajnic

Biografija

Prvi neprikosnoveni svetski šahovski šampion, Vilhelm Štajnic je bio dominantan šahista svog vremena. Šahisti su tada igrali agresivni i napadački šah, dok je Štajnic uveo pozicione stil igre, što je bila glavna kontroverza tog vremena. Od 1890. njegov stil igre bio je široko prihvaćena od strane šahisti širom sveta. Bio je zainteresovan za matematiku i nameravao je da završi studije u Beču. 1856. godine upisuje u Beču Politehniku i studira matematiku ali posle godinu dana napušta studije zbog loše materijalne situacije i slabog zdravstvenog stanja (problemi sa plućima i očima). S vremena na vreme je radio kao novinar vodećih novina u Beču, ali problemi sa vidom su ga naterali da prestane time da se bavi. Primarni aspekt koji je privukao Štajnica da se bavi šahom je novac koji je mogao da se zaradi. Počeo je igrajući šah za novac po bečkim kafanama širom grada. 1858. godine je počeo da igra šah u kafeu Romer gde je izgradio reputaciju šahiste koji je više nego uspešno sa svojim protivnicima igrao „na slepo“. Ugled mu je rastao i u Bečkom šahovskom klubu. Zanimljivo je da mu je šahovska veština donela nadimak austrijskog Morfija. 1862. godine posle osvajanja prvog mesta na turniru u Londonu, postaje šahovski profesionalac. Putovao je po Britaniji igrajući simultanke i pobeđujući na turnirima. 1866. Štajnic se ženi sa Karolinom Golder sa kojom je imao ćerku Floru. U svojoj dvadeset i prvoj godini umire mu ćerka, a četiri godine kasnije i supruga. Posle nekoliko godina se ponovo ženi i sa drugom ženom je imao dvoje dece. Godine 1869, Štajnic je propagirao šah na Kembridžu i jedan od njegovih učenika je bio otac Vinstona Čerčila, lord Randolf Čerčil. Štajnic je pomogao u organizaciji šahovskog meča Kembridž-Oksford koji je počeo da se održava od 1873. do danas.

Šahovski meč Kembridž-Oksford

Posle Štajnicove pobede na turniru u Beču, 1873. u šahovskoj javnosti se smatralo da je Štajnic najjači šahista na svetu. Od novembra, 1873. do avgusta 1882. Štajnic je redovni šahovski kolumnista engleskog časopisa,the Field. 1876. Štajnic je počeo da uređuje šahovsku kolumnu u londonskom časopisu Figaro, sve do 1882. Od 1880. do kraja 1881, podučavao je Randolfa Čerčila šahu. Vinston Čerčil je tada imao 6 godina. Štajnic nije izgubio partiju od 4. avgusta 1873, do 11. maja 1882, skoro 9 godina. Krajem 1882, izdavač magazina The Field je obustavio Štajnicovu šahovsku kolumnu. Posle turnira u Londonu, 1883, izdavač ju je vratio, ali pod autorstvom Hofera i Cukertorta. Od novembra 1882, do maja, 1883, posetio je Sjedinjene Američke Države, uglavnom Filadelfijsku oblast (Frenklin šahovski klub), na poziv Dejvida Tompsona. U januaru, 1883, upoznao je Pola Morfija u Nju Orleansu. Njegov intervju sa Morfijem je objavljen u listu New York Tribune, 22. marta 1883. U oktobru, 1883. Štajnic je emigrirao u Sjedinjene Američke Države, promenio svoje ime u Vilijam, a 23. novembra 1888, Vilijam Štajnic je postao naturalizovani državljanin SAD.. U januaru, 1885 Štajnic je počeo da uređuje International Chess Magazine do decembra 1891. Takođe je pisao šahovske članke u New York Tribune i New York Herald. 1886. godine postaje prvi svetski šampion u šahu pobedivši u meču Cukertorta. 24. februara 1889. godine odbranio je titulu u meču sa Čigorinom. U maju, 1889 napisao je knjigu The Modern Chess Instructor, Part I. Organizovao je 6. američki šahovski kongres u Njujorku. Ostatak godine je proveo pišući knjigu o ovom turniru, sa analizom svih 432 partija. Knjiga je objavljena 1891. Sam nije bio učesnik turnira. 1891. godine ponovo je odbranio titulu protiv Čigorina u Havani. Titulu svetskog prvaka u šahu gubi tek 1894. godine u meču sa Emanuelom Laskerom. 1895. Štajnic izdaje drugi deo knjige Modern Chess Instructor. U novembru, 1896. Štajnic je igrao revanš meč sa Laskerom u Moskvi. Posle teškog poraza, ubrzo posle meča, Štajnic je doživeo nervni slom i bio je protiv svoje volje zatvoren 40 dana u Moskovskom sanatorijumu (Korsakov klinika). 12. avgusta 1900. je umro od srčanog udara u Državnoj bolnici na Menhetnu u Njujorku.

Turnirski uspesi

Zauzeo je 3. mesto 1859 na turniru u Beču, pobedivši švajcarskog igrača Karla Hampea (1814-1873), visokog vladinog zvaničnika u Beču. 1860. bio je drugi na turniru u Beču (Ponovo je pobedio Hampea). 1861. pobeđuje u Beču sa skorom 33/34. Postao je priznati šampion Austrije. 1862. godine bio je pozvan da igra na drugom međunarodnom turniru u Londonu (prvi je održan 1851.takođe u Londonu). Turnir se održavao od 16. juna do 2. avgusta pod pokroviteljstvom Bečkog šahovskog društva. Štajnic je bio jedini reprezent Austrije. Na turniru je zauzeo šesto mesto sa skorom od 8 pobeda i 5 poraza (remiji se nisu računali). Dobio je nagradu za najbolju partiju odigranu protiv Augusta Mongredina. Žrtvovao je topa za forsirani mat. Zahvaljujući svojim igrama prozvali su ga „Austrijski Morfi“. Odlučuje da ostane u Londonu. U septembru 1862. osvaja turnir u Londonu sa fantastičnim skorom od 7-0. Šah mu postaje glavni izvor prihoda. Godine 1862, Štajnic je igrao meč sa Adolfom Andersenom. Izgubio je meč sa jednom pobedom i dva poraza. Posle ovog meča, nije izgubio ni jedan do 1894, kada je izgubio od Emanuela Laskera, 1894. godine u meču za titulu svetskog prvaka. Od 1863. do 1894, 31 godinu, odigrao je 29 mečeva, pobedivši 27, izgubivši jedan, uz jedan nerešen (protiv Simon Vinavera, 1882.), što je najduži period „vladavine“ jednog svetskog šampiona.

Andersen-Štajnic

Pobedio je u Londonu najboljeg igrača, Henrija Blekburna, u meču odigranom 1862-3 sa 7 pobeda, 2 remija, i 1 porazom. Pobeđuje na Irskom šahovskom prvenstvu 1865. godine održanom u Dablinu. U junu-julu, 1866. je osvojio u Londonu turnir sa 8 pobeda, 3 remija, i bez poraza. Pobedio je na Kongresu Britanskog šahovskog udruženja održanog u Londonu, sa 12 pobeda. 18. jula 1866. u Londonu je igrao meč sa Adolfom Andersenom, koji se smatrao najjačim aktivnim šahistom na svetu. Igralo se do 8 pobeda, neračunajući remi. Dobio je meč sa 8 pobeda i 6 poraza. Nije bilo remija. Posle 12 mečeva, rezultat je bio 6-6. Štajnic je dobio dve poslednje partije. To je bio prvi meč gde su se koristili mehanički satovi. Vremenska kontrola je bila 20 poteza za 2 sata. U septembru 1866. u Londonu igrao je meč sa jednim od najboljih igrača Engleske, Henrijem Brdom. Pobeđuje sa skorom od 7 pobeda, 5 remija i 5 poraza. 1867. putuje u Pariz gde je osvojio 3. mesto (Ignac Koliš je zauzeo prvo, a Vinaver drugo). Septembra 1867. Štajnic je osvojio drugo mesto na turniru Dundee International u Engleskoj (pobedio je Nojman). Ovo je bio prvi turnir na kome se remi računao kao pola poena. 1868. otputovao je u Nemačku gde je osvojio 2. mesto na 7. nemačkom šampionatu (Andersen je prvi). Po povratku pobeđuje na turniru London Handicap. 1869. Štajnic pobeđuje u meču Džozefa Blekburna. 1870. je zauzeo 2. mesto na turniru u Baden-Badenu, pobedio je Andersen. Štajnic je postigao 9 pobeda, 3 remija i 4. Dva puta je igrao protiv Andersena i obe partije je izgubio. Na Drugom prvenstvo Britanske šahovske asocijacije, održanog u Londonu jula 1872. zauzeo je prvo mesto sa 7 pobeda uz 1 remi. Blekburn je bio drugi, a Cukertort treći. U avgustu, 1872. u Londonu igrao je meč protiv dr Johanesa Cukertorta. Štajnic je ubedljivo pobedio sa skorom od 7 pobeda, 4 remija i 1 porazom. Godine 1872, učestvuje u prvom telegrafskom meču između Londona (Šahovskog kluba Sent Džordž) i Beča (Bečki šahovski klub, na čelu sa Kolišom). Meč je završen 1874, pobedom Londona, na čelu sa Štajnicom. U Beču, 1873. Štajnic je igrao na međunarodnom turniru, pobedivši 18 partija, remizirajući 5, izgubivši jednu. Posle ovog turnira u šahovskoj javnosti se smatralo da je Štajnic najjači šahista na svetu. Drugo mesto pripalo je Blekburnu, a treće Andersenu. Između 1873 i 1882, Štajnic nije igrao šahovske turnire. 1876 pobeđuje Blekburna u meču održanom u Londonu sa neverovatnih 7-0. Gledaoci su prvi put plaćali ulaznice (pola Gvineje) da bi videli meč. Posle ovog meča, Štajnic nije igrao ozbiljnije šahovske mečeve sledećih 6 godina. Igrao je simultanke i partije «na slepo» tokom ovog perioda. U Beču, 1882 Štajnic deli prvo mesto (sa Simonom Vinaverom) sa 20 pobeda, 8 remija i 6 poraza (24 od 34 poena). Ovaj turnir je opisan kao najjači šahovski turnir svih vremena u tom trenutku. Štajnic nije izgubio partiju od 4. avgusta 1873, do 11. maja 1882, skoro 9 godina.; U Londonu, 1883. Štajnic je zauzeo 2. mesto, iza Johanesa Cukertorta, sa 19 pobeda i 7 poraza. Na ovom turniru prvi put su se upotrebili dvostruko šahovski satovi. Godine 1884. Štajnic je igrao šah „na slepo“ i simultanke. Po povratku u Englesku, Cukertort je tvrdio da je najjači svetski šahovski igrač zbog pobede na turniru u Londonu 1883. Štajnic ga izaziva i obojica su se složila da prvi koji pobedi deset partija bude proglašen za prvaka sveta.

Štajnic-Cukertort

11. januara 1886. je počeo prvi meč za zvaničnog svetskog šampiona u Njujorku. Štajnic je tražio da zastava SAD bude stavljena pored njega tokom meča, iako je još uvek bio austrijski državljanin (postao američki državljanin posle tri godine). Manje od 40 ljudi je bilo prisutno na početku ovog istorijskog meča. Vremenska kontrola je bila 30 poteza za 2 sata, uz 2 sata pauze za večeru. Štajnic i Cukertort su se dogovorili da svoj meč igraju u Njujorku, Sent Luisu, i Nju Orleansu. Prvih 5 partija u Njujorku bili su katastrofalni za Štajnica. Iako je dobio prvu partiju, izgubio je naredne 4 za redom. U meču je prvi put korišćena šahovska demonstraciona tabla na kojoj je poteze prikazivao majstor Džordž Mekenzi. Meč se preselio u Sent Luis u februaru, gde je Štajnic dobio 3 partije a jednu remizirao. Treći deo meča su igrali u Nju Orleansu. Štajnic je dobio 6 partija, remizirao 4 , a izgubio samo jednu partiju. Tako je osvojio je prvu svetsku šahovsku titulu, sa rezultatom od 10 pobeda, 5 nerešenih partija i 5 poraza.

Cukertort-Štajnic

1888. godine, Šahovski klub „Havana“ je tražio od Štajnica da izaberete dostojnog protivnika za odbranu titule svetskog koji bi se održao u Havani. Izbor je pao na Mihaila Čigorina. Meč je trebalo da se igra u 20 partija. 20. januara 1889, počeo je svetski šampionat za odbranu titule protiv Mihaila Ivanoviča Čigorina iz Rusije. Njihov meč je održan u Havani, Kuba. Štajnic je pobedio sa skorom od 10 pobeda, 1 nerešenim ishodom (poslednja partija) i 6 poraza. Meč je završen 24. februara, 1889.

Čigorin-Štajnic

U decembru, 1890. Štajnic je odbranio titulu protiv Isidora Gunsberga iz Engleske (rođenog u Mađarskoj). Njihov meč je održan u Menhetn šahovskom klubu u Njujorku. Štajnic je pobedio sa skorom od 6 pobeda, 9 remija i 4 poraza. 1891. Šahovsko društvo Sankt Peterburg i Šahovski klub Havana ponudili su da organizuju još jedan meč Štajnic -Čigorin za prvaka sveta u šahu. Štajnic je izabrao da se meč igra u Havani. Od 1. januara 1892. Štajnic, 55 godina, je branio titulu protiv Čigorin u Havani. Štajnic je pobedio sa skorom od 10 pobeda, 5 remija, i 8 poraza. Meč se održao u Centro Asturiano Club. Meč završen 28. februara 1892.

U martu, 1894. u Njujorku, Vilijam Štajnic (imao je 57 godina života) je igrao meč za svetskog prvaka, sa Emanuelom Laskerom iz Nemačke (25 godina). U tom meču je izgubio titulu pošto je imao skor od 5 pobeda, 4 remija, a 10 poraza. Meč počeo u Njujorku, zatim u Filadelfiji, i na kraju u Montrealu. 26. maja, 1894 Emanual Lasker je postao drugi zvanični svetski šahovski šampion. Štajnic je imao izgovor zbog čega je izgubio meč. Izjavio je da je uzrok poraza nesanica.

Lasker-Štajnic

U oktobru 1894. Štajnic ponovo igra turnire i pobeđuje na prvenstvu Njujorka sa 8 pobeda, jednim remijem i jednim porazom. U maju 1895. je učestvovao na Međunarodnom turniru u Hestingsu gde je zauzeo 5. mesto (11 pobeda, 4 remija, 6 poraza). Dobio je nagradu za najlepšu partiju koju je igrao protiv Kurta fon Bardelebena. U decembru 1895. je učestvovao u četvorokružnom turniru u Sankt Petersburgu i zauzeo 2. mesto, iza Laskera. Imao je skor od 7 pobeda, 5 remija , i 6 poraza. U novembru, 1896. Štajnic je igrao revanš meč sa Laskerom u Moskvi. Štajnic je dobio samo 2 partije, remizirao 5, a izgubio 10 partija. Narednih 11 godina nisu se održavali mečevi za prvaka sveta. U avgustu, 1897. na Državnom prvenstvu u Njujorku, Štajnic je delio prvo mesto. Zatim je nastavio u Beču, gde je igrao 22 partije istovremeno „na slepo“, pobedivši u 17 partija. Tada je imao 61 godinu. Ubrzo posle toga imao je teže zdravstvene probleme. U maju, 1898. Štajnic je zauzeo 4. mesto u Beču (pobedio Taraša), gde je igrala većina najboljih svetskih igrača. Avgusta 1898. zauzima 5. mesto na 11. Kongresu nemačke šahovske federacije u Kelnu, sa skorom od 8 pobeda, tri remija i 4 poraza. Svoj poslednji turnir je igrao u Londonu, u junu 1899. Zauzeo je 11. mesto. Štajnic je tada imao 63 godine i bio u veoma lošem zdravstvenom stanju. Turniri: 1859. Beč – treći 1860. Beč – drugi 1861. Beč – prvi 1862. London – šesti 1862. London – prvi 1865. Dablin – deli prvo mesto 1866. London Hendikep – prvi 1867. Dandi Hendikep – deli prvo mesto 1867. Dandi – prvi 1867. Pariz – deli drugo mesto 1870. Baden-Baden – drugi 1872. London – prvi 1873. Beč – deli prvo mesto 1882. Beč – deli prvo mesto 1883. London – drugi 1894. Njujork – prvi 1895. Hestings – peti 1896. Sankt Petersburg – drugi 1896. Nirnberg – šesti 1897. Njujork – deli prvo mesto 1898. Beč – četvrti 1898. Keln – peti 1899. London – deli deseto mesto Mečevi: Štajnic–Lange, Beč 1860. – pobeđuje (+3=0-0) Štajnic-Andersen, London 1862. – gubi (+1=0-2) Štajnic-Blekburn, London 1862-63. – pobeđuje (+7=2-1) Štajnic-Andersen, London 1866. – pobeđuje (+8=0-6) Štajnic-Brd, London 1866. – pobeđuje (+7=5-5) Štajnic-Blekburn, London 1870. – pobeđuje (+5=1-0) Štajnic-Cukertort, London 1872. – pobeđuje (+7=4-1) Štajnic-Blekburn, London 1876. – pobeđuje (+7=0-0) Štajnicove partije (www.chessgames.com) Štajnicove partije (PGN format)

Хосе Раул Капабланка

Хосе Раул Капабланка (шп. José Raúl Capablanca y Graupera), шаховски велемајстор, родио се у Хавани, Куба, 19. новембра 1888. године, а преминуо 8. новембра 1942 у Њујорку, САД.

Биографија

Важио је за најталентованијег шахисту икада рођеног. Био је трећи првак света у шаху. Титулу осваја 1921. године у мечу са Ласкером, а 1927. је губи од Аљехина. Поред шаха бавио се и публицистиком. Аутор је и неколико шаховских књига, а од 1912. до 1915. године издаје шаховски магазин у Хавани. У септембру 1913. године Капабланка се запослио у Министарству иностраних послова Кубе. Његова мисија је била да посећује главне градове Европе и да играјући шах и побеђујући, прослави Кубу. Од октобра 1913. до марта 1914. одлази у Лондон, Париз, Берлин, Варшаву, Ригу, Лењинград, Москву, Кијев и Беч. У овим али и у другим градовима демонстрирао је своје задивљујуће играње симултанки, увек пред много посматрача. Играо је 24 серије против неких од најбољих мајстора Европе: Аљехин, Бернштајн, Богољубов, Левенфиш, Нимцович, Рети, Тартаковер и други. Децембра 1921. оженио се са Глоријом Симони Бетакур. Добили су сина Хосе Раула 1923. а ћерку Глорију 1925. Преминуо је у Њујорку, 8. марта 1942. године.

Шаховски почеци

 

Од своје четврте године учио је шах гледајући свог оца, армијског официра како игра. У својој дванаестој години, 1901. је победио Хуана Корза, кубанског шампиона са скором од 4 победе и 3 пораза уз 6 ремија. Почетком 1902. године игра на националном шампионату Кубе и осваја четврто место (побеђује га Хуан Корзо).

Студије и шах

Образовао се у Америци где је студирао инжињерство на Колумбија Универзитету. 1908. године отац му је ускратио финансијску подршку јер је више играо шах него што је учио. Тада је одлучио да се издржава играјући шах. У слободном времену је играо шах у шаховком клубу „Менхетн“ у Њујорку, где је остварио сензационалну победу у мечу са америчким шампионом,Френком Маршалом у коме је остварио 8 победа, 1 пораз уз 14 ремија, 1909. када је имао 20 година. Само две године раније Маршал је играо против Ласкера за титулу шампиона света и изгубио. После ове победе играо је симултанке (од 720 партија 686 је победио, 20 ремизирао а 14 изгубио.

 

Учешће на турнирима

  • 1910. Капабланка побеђује на 32. шампионату државе Њујорк, а на 33. друго место иза Маршала.
  • На инсистирање Маршала, 1911. Капабланка игра у Сан Себастијану, Шпанија на једном од најјачих турнира у то време. Све је изненадио освајањем првог места, са скором од 6 победа, 7 ремија и једним поразом, а испред Рубинштајна, Шлехтера и Нимцовича. Ово је био његов први већи турнир.
  • 1911. Капабланка изазива Ласкера за титулу шампиона света. Ласкер се сложио са изазовом али је условио одржавање меча са 17 захтева са чиме се Капабланка није сложио и меч се није одржао.
  • На турниру у Хавани, 1913. године осваја друго место (иза Маршала). У јулу исте године враћа се у Њујорк где побеђује са скором од 13:0.
  • У октобру 1913. путује по Европи и игра мечеве против тада водећих шахиста. Његов скор је 19 победа, 4 ремија и 1 пораз.
  • 1914. на турниру у Санкт Петербургу, Капабланка се сусрео са Ласкером по први пут. У прелиминарним борбама је водио са 1,5 поена предности, али је изгубио од Ласкера у финалу. Резултат је био 13,5:13 за Ласкера.

У десет следећих година после овог турнира (1912.-1924.) изгубио је само једну партију и то је био почетак његове непобедивости. Ипак чекао је још седам година да постане светски шампион.

  • 1922. имао је неколико симултанки широм САД. Најбољи резултат му је био када је у Кливленду играо са 103 противника. Победио је у 102 партије а једна је била реми. Исте године игра на првенству Велике Британије у шаху и осваја прво место испред Аљехина са скором од 11 победа и 4 ремија и 1,5 поена више од Аљехина.

Капабланка – Богољубов

Лондон, 1922.

ПГН фајл

  • На турниру у Њујорку 1924. осваја друго место иза Ласкера са скором од 10 победа, 9 ремија и једним поразом. Победио га је Ричард Рети. То је био његов први пораз после 8 година.
  • У Москви, 1925. Капабланка је трећи иза Богољубова и Ласкера, са скором од 0 победа, 9 ремијаи 2 пораза. За време боравка у Москви узима учешће у филму „Шаховска грозница“.
  • У марту 1927. побеђује на интернационалном турниру у Њујорку 2,5 поена предности у односу на Аљехина.
  • 1928. Капабланка побеђује у Берлину, осваја друго место у Бад Кисингену (иза Богољубова), побеђује у Будимпешти.
  • 1929. је други у Карлсбаду (иза Нимцовича), први је у Барселони, први је у Рамсгејту.
  • 1930. је други у Хестингсу (иза Евеа).
  • 1938. на AVRO турниру у Амстердаму завршио је на седмом месту од осморице учесника. Победио је 2 партије, 8 ремизирао и изгубио 4. Лоша игра је била последица високог крвног притиска.
  • 1939. у Маргејту делио је друго место (изгубио је од Кереса).

Меч са Ласкером за титулу првака света

Први светски рат је прекинуо шаховске активности у Европи. После рата Ласкер није био спреман за шах. Ласкеров напор да обезбеди финансијску сигурност играјући шах није имао успеха и велики шахиста је касније умро у сиромаштву. Из тих разлога се сложио да брани титулу против Капабланке 1920. али је предао титулу изазивачу јер је био болестан. Рекао је Капабланки: „Стекли сте титулу без игре, али сте је заслужили због вашег бриљантног играња шаха“. Било је притисака од шаховског света на Ласкера да ипак игра са Капабланком и када ја Капабланка нашао спонзоре у Куби који су били спремни да финансирају меч са 25.000 долара, по пола сваком учеснику, без обзира на крајњи исход меча, Ласкер је прихватио. Одржао је обећање и пошто је предао титулу шампиона, био је сад тај који је изазвао Капабланку. У Хавани 1921. одржао се меч али је то било велико разочарење за шаховске заљубљенике. Иако је било планирано тридесет партија, меч је трајао само 14 у коме је Ласкер изгубио 4 партије, ниједну није добио уз 10 ремија. Предао је меч због нарушеног здравља. Капабланка је тада постао нови светски шампион.

Ласкер – Капабланка

Хавана, 11.01.1921.

1.d4 Коментар Х. Р. Капабланке 1…d5 2.c4 e6 3.¤c3 ¤f6 4.¥g5 ¥e7 5.e3 0–0 6.¤f3 ¤bd7 7.£c2 c5 8.¦d1 £a5 9.¥d3 h6 10.¥h4 cxd4 11.exd4 dxc4 12.¥xc4 ¤b6 13.¥b3 ¥d7 14.0–0Отварање је сада завршено. Бели има усамљеног d пешака, али црни има донеклеотежано маневрисање својих фигура.14…¦ac8 15.¤e5 ¥b5 Са овим и следећим потезом, црни мења фигуре што му омогућава слободну игру. 16.¦fe1 ¤bd5 17.¥xd5 ¤xd5 18.¥xe7 ¤xe7 19.£b3 ¥c6 Не Ba6 због Nd7, затим Nc5. 20.¤xc6 bxc6 21.¦e5 £b6 22.£c2 ¦fd8 23.¤e2 Вероватно бели прави прву грешку. Он жели да постави добру одбрамбену позицију, али је требало да иде на контра-напад са Na4 и Rc5. 23…¦d5 24.¦xd5 cxd5 Црни је сада отворио с линију и његова пешачка позиција је веома чврста, док бели има слабог dпеака. Очигледно је да црни пешак није слаб, јер бели нема начина да га нападне. 25.£d2 ¤f5 26.b3 Да би ослободио даму одбране b пешака, као и да спречи евентуално Rc4.26…h5 Са циљем спречавањаt g4 у каснијој фази. Такође да ослободи краља’ за операције на другој страни. 27.h3 Слабо, али бели жели по сваку цену да игра g4. 27…h4Блокирана је краљева страна белог. Касније ће се видети да је бели приморан да игра g4 итако даље слаби своју позицију. 28.£d3 ¦c6 29.¢f1 g6 30.£b1 £b4 31.¢g1 Ово је слаб потез али је питање да ли бели има бољи потез. 31…a5 32.£b2 a4 Сада црни мења пешака и оставља белог са слабим, изолованимow b-пешаком, који ће пасти пре или касније.33.£d2 £xd2 34.¦xd2 axb3 35.axb3 ¦b6 Са намером да спречи да бели одигра Rb2 и да веже белог топа у одбрани своја два слаба пешака. 36.¦d3 ¦a6 37.g4 hxg3 38.fxg3 ¦a2 39.¤c3 ¦c2 40.¤d1 Алтернатива Na4, није боља. Бели је изгубљен. 40…¤e7 41.¤c3 ¦c1+ 42.¢f2 ¤c6 43.¤d1 ¦b1 Не Nb4 због 44. Rd2 Rb1 45. Nb2 Rxb2 46.Rxb2 Nd3+ 47.Ke2 Nxb2 48.Kd2, и црни не може да победи. 44.¢e2 Није грешка, али је играо опрезно. Бели жели да некако заштити свог слабог b-пешака. 44…¦xb3 45.¢e3 ¦b4 46.¤c3 ¤e7 47.¤e2 ¤f5+ 48.¢f2 g5 49.g4 ¤d6 50.¤g1 ¤e4+ 51.¢f1 ¦b1+ 52.¢g2 ¦b2+ 53.¢f1 ¦f2+ 54.¢e1 ¦a2 Сви ови потези имају смисла и требало би их добро простудирати. 55.¢f1 ¢g7 56.¦e3 ¢g6 57.¦d3 f6 58.¦e3 ¢f7 59.¦d3 ¢e7 60.¦e3 ¢d6 61.¦d3 ¦f2+ 62.¢e1 ¦g2 63.¢f1 ¦a2 64.¦e3 e5 Овај мој потез је без сумње најбољи начин да се победи. 65.¦d3 Ако 65.Ne2 Nd2+ 66.Kf2 e4 67.Rc3 Nf3 68.Ke3 Ne1 69.Kf2 Ng2. и бели би био беспомоћан. Ако 65.Nf3 Nd2+изменом скакача црни добија. 65…exd4 66.¦xd4 ¢c5 67.¦d1 d4 68.¦c1+ ¢d5 Бели више нема потеза. Црни пешак ће напредовати и бели ће морати да да свог скакача за пешака. Ово је била последња нада Каскера да победи или игра нерешено у мечу. 0-1   ПГН фајл

Установљена прва правила за играње меча за шампиона света

У то време у шаховској историји је био значајан број врхунских шахиста који нису могли да играју за титулу првака света јер Капабланка није желео да игра, а нису постојала ни правила која би га на то обавезивала. У Лондону 1922. највећи шахисти тог тоба Аљехин, Богољубов, Мароци, Рети, Рубинштајн, Тартаковер и Видмар, састали су се да дискутују о правилима за играње за титулу првака света. Између осталог, један од услова, који је наметнуо Капабланка, је да изазивач обезбеди награду за победника од најмање десет хиљада долара.

Следећих година Рубинштајн и Нимцович изазивају Капабланку али нису успели да обезбеде неопходних десет хиљада долара. Аљехин успева да обезбеди спонзоре, групу аргентинских бизнисмена и изазива Капабланку. Тада Капабланка поставља други услов. Ако Аљехин жели да буде изазивач, мора да игра на турниру у Њујорку. Победник овог турнира играће са Капабланком за првка света. Аљехин је ово схватио као понижење али због велког труда да пронађе спонзоре, ипак је прихватио. Капабланка сада није имао куд. Изабрао је играче за овај турнир, који нису освојили против њега ни један поен. То су били НимцовичВидмар, Спилман и Маршал. Капабланка је лако победио, а Аљехин је био други и тако се квалификовао за изазивача шампиону света.

Губитак титуле у мечу са Аљехином

Можда се због лако добијеног турнира у Њујорку, Капабланка препустио самозадовољству. Меч за шампиона света се одржао у Буенос Аиресу, Аргентина, 1927. године. Први који оствари шест победа постаје светски шампион. Овај меч је био најдужи меч који је до тада виђен: после тридесет и четири партије и седамдесет и три дана, на крају је Аљехин остварио скор од 6 победа уз три пораза што му је обезбедило титулу шампиона света.

Капабланка – Аљехин

Буенос Аирес, 08.01.1927.

ПГН фајл

Нетрпељивост Аљехина и Капабланке

Лично непријатељство између Аљехина и Капабланке је кулминирало одбијањем Аљехина да игра на истом турниру са старим ривалом. На турниру у Нотингему, 1936. где су играли, седели су у исто време за шаховском таблом, не више од неколико секунди. Сваки од играча је одиграо потез и одлазио, све до следећег потеза.

Капабланка је због болести умро у Њујорку, 8. марта 1942. године. Годину дана касније умро је и Аљехин. Четири године касније, пронађен је Аљехинов рукопис са најбољим партијама Капабланке. У уводу је написао: „Са његовом смрћу изгубили смо шаховског генија каквог више никада нећемо видети“.

Последња озбиљна игра била је на Шаховској Олимпијади у Буенос Аиресу исте године, где је играо на првој табли за екипу Кубе. Остварио је најбољи скор са 6 победа и 4 ремија. По неким калкулацијама рејтинг Капабланке би био 2725.

Шаховска олимпијада кроз статистику (мушкарци)

година табла земља поени партије + = % тим инд.
1939 1  Куба 11½ 16 7 9 0 71.9 11.

Књиге које је написао

  • 1920. „Моја шаховска каријера“.
  • 1921. „Основни принципи шаха“
  • 1921. Књига о мечевима за светског шампиона.

Василиј Смислов

Василиј Васиљевич Смислов (рус. Василий Смыслов) (рођен у Москви, Русија 24. марта 1921. године – умро у Москви, 27. марта 2010. године) био је совјетски и руски велемајстор и бивши шампион света.

Биографија

Учио је да игра шах од своје 6. године. Много је научио о шаху од свог оца и учио је читајући шаховске књиге из очеве библиотеке. Његов отац је 1912. победио Александра Аљехина на једном од турнира. Смислов је био оперски певач мада је шах постао његова преокупација када је доживео неуспех на аудицији за Бољшој театар 1950. године. Једном приликом је рекао: “Увек ћу да живим између шаха и музике“. Једном је певао на швајцарском радију. Поразио је Ботвиника 1957. и постао светски првак у шаху, али је у реваншу изгубио титулу од Ботвиника 1958.

Михаил Ботвиник – Василиј Смислов

Москва, 2. јануара 1957. – Меч за титулу светског првака

ПГН формат

Био је познат по свом позиционом стилу, као и по игрању завршница, али многе од његових партија карактерише спектакуларан тактички ударац. Немерљив је његов допринос у теорији шаховских отварања, укључујући Енглеско отварање, Гринфилдову одбрану, Шпанску партију и Сицилијанску одбрану.

„Шаховска игра је између уметности и ума, која треба понекад да балансира између два циља: победити или произвести лепоту.“

Смислов је играо 1948. године турнир за светског првака у шаху како би се одлучило ко ће бити наследник Александра Аљехина. Завршио је на другом месту иза Михаила Ботвиника. После победе на турниру кандидата 1953. године у Цириху, 1954. године је играо за титулу са Ботвиником. Пошто се меч завршио нерешено, Ботвиник је задржао титулу. Играли су поново 1957. (Смислов је поново победио на мечу кандидата у Амстердаму, 1956. године) и овога пута Смислов је победио са скором 12,5:9,5. 1957. године се Ботвиник реванширао и повратио титулу са скором 12,5:10,5.

Хронологија турнира

  • Јануара 1938. Смислов побеђује на јуниорком турниру у Русији. Такође, исте године, дели прво место са руским мајстором Сергејом Белавентом на турниру у Москви.
  • 1940. игра на шампионату Совјетског Савеза где се пласира на треће место са скором од 8 победа и 10 ремија.
  • 1941. игра на Лењинградско-московском турниру где се такође пласира на треће место, иза Ботвиника и Кереса, са 4 победе, 12 ремија и 4 пораза.
  • 1942. Смислов побеђује на Московском турниру са скором од 8 победа, 5 ремија и 3 пораза.
  • 1944. заузима друго место иза Ботвиника на шампионату Совјетског Савеза.
  • 1944-1945. Смислов побеђује на Московском шампионату.
  • 1945. два пута побеђује Решевског у радио мечу СССР против САД.
  • 1946. године заузима треће место иза Ботвиника и Евеа, са скором од 7 победа, 11 ремија и 1 поразом.
  • 1948. Светска шаховска федерација ФИДЕ организује турнир у Хагу и Москви за шампиона света у шаху. Смислов заузима друго место, иза Ботвиника.
  • Новембра 1949. Смислов дели прво место са Давидом Бронштајном на седамнаестом шампионату Совјетског Савеза, са 9 победа, 8 ремија и 2 пораза.
  • 1950. на турниру кандидата у Будимпешти, Мађарска, Смислов заузима треће место иза Бронштајна и Болеславског, са скором од 5 победа, 10 ремија и 3 пораза.
  • 1953. у Нојхаузену-Цириху побеђује на другом турниру кандидата са 9 победа, 18 ремија и једним поразом.
  • Марта 1954. у Москви, Смислов игра са Ботвиником меч за титулу шампиона света. Меч се завршава нерешено, али Ботвиник задржава титулу.
  • 1955. побеђује у Загребу са 10 победа и 9 ремија.
  • 1956. побеђује у Амстердаму на турнру кандидата са скором од 6 победа, 11 ремија и једним поразом.
  • 1956. у Москви на првом меморијалном Аљехиновом турниру дели прво место са Ботвиником са 7 победа и 8 ремија.
  • Априла 1956. Смислов побеђује на турниру кандидата одржаном у Холандији.
  • 1957. у Москви игра меч са Ботвиником за титулу шампиона света. Овога пута Смислов побеђује Ботвиника са скором од 6 победа, 13 ремија и 3 пораза и постаје шампион света.
  • 1958. у Москви у реванш-мечу Смислов губи титулу. Његов скор је тада био 5 победа, 11 ремија и 7 пораза. Био је шампион једну годину и 12 дана.

Фишер – Смислов на Међународном турниру у Београду, 29. октобра 1959.

  • 1959. у мечу кандидата са Михаилом Таљом губи да би се овај састао са Ботвиником, годину дана касније.
  • 1960. у Москви побеђује.
  • 1963. у Москви побеђује.
  • 1965. у Хавани побеђује на Капабланкином меморијалном турниру (испред Фишера).
  • 1965. Смислов губи у четвртфиналу од Ефима Гелера у мечу кандидата. Ове године је Борис Спаски победио у мечевима кандидата.
  • 1968-1969. у Хестингсу побеђује.
  • 1969. у Монте Карлу побеђује.
  • 1971. у Москви заузима треће место.
  • 1975. у Тисајду заузима друго место.
  • 1976. у Лон Пајну, Калифорнија побеђује Тиграна Петросјана.
  • 1978. у Буенос Аиресу заузима друго место.
  • 1981. у Москви заузима друго место.
  • 1982. у Лас Палмасу, у својој 61. години заузима друго место иза Риблија са скором од 6 победа, 5 ремија и 2 пораза. Био је најстарији играч који се квалификовао за турнир кандидата.
  • 1983. у Фелдену, Аустрија Смислов игра нерешено Робертом Хибнером у четвртфиналу мечева кандидата, са скором од 1 победе, 12 ремија и 1 пораза, и по важећим правилима проглашен је за победника.
  • 1984. у полуфиналу поразио је Золтана Риблија из Мађарске са 3 победе, 7 ремија и 1 поразом.
  • 1984 у финалу губи од Каспарова резултатом 8,5:4,5. Смислов је учествовао у мечевима кандидата више од било ког другог играча, 33 године, од 1950-1983. године.
  • 1991. у Бадворисхофену, Немачка, Смислов побеђује на првом сениорском шампионату света. Имао је 70 година.
  • 1997. у Копенхагену, Данска, узима учешће у мечу Ветерани против Дама.

Изузетна активност

На шаховским олимпијадама Смислов је победио у 69 партија, имао 42 ремија и изгубио само 2 партије.

На турнирима за првака света Смислов је имао скор од 24 победе, 44 ремија и 21 пораза. Његов највећи рејтинг је био 2690. Његова успешнос мерена процентима је 60%.

Смислов је један од најактивнијих и најјачих велемајстора на свету. Врло мало играча има такву животну снагу да толико дуго задржи највећи ниво и квалитет партија које игра, када би већина обични људи отишла у пензију.

Анатолиј Карпов  

Анатолиј Карпов (рус. Анатолий Евгеньевич Карпов) је руски велемајстор и бивши шампион света, један од највећих играча у шаховској историји, нарочито у турнирским партијама: најуспешнији је турнирски играч у историји са преко 140 освојених првих места на турнирима играним широм света. Његов крајњи скор је 1.118 победа, 287 пораза, 1.480 ремија у 3.163 партија. Максимални рејтинг му је био 2780.

Биографија

Велемајстор Анатолиј Карпов је рођен 23. маја 1951. године у Златоусту, бившем Совјетском Савезу. Студирао је на Лењинградском државном Универзитету. Живи у Москви.

Најмлађи велемајстор

Учио је да игра шах од своје четврте године. У 12-тој години бива примљен у престижну шаховску школу Михаила Ботвиника. Постаје најмлађи совјетски национални мајстор са 15 година, и побеђује на свом првом инернационалном турниру, неколико месеци касније. Међу јуниорима Совјетског Савеза 1967. године био је пети. Неколико месеци касније побеђује на Светском јуниорском првенству и постаје светски јуниорски првак света. Његова каријера иде узлазном путањом и 1969. године постаје први совјетски играч који постаје светски јуниорски шампион после Бориса Спаског (који је ту титулу освојио још 1955. године) – са скором: 10 поена од 11 могућих. Ускоро потом, Карпов осваја 4. место на интернационалном туррниру у Каракасу, Венецуела, и постаје најмлађи светски велемајстор.

Првак света у шаху

1970. године Карпов показује значајна побољшања у својој игри. Његов рејтинг је скочио са 2540 у 1971. на 2660 у 1973. години, када је био други на шампионату СССР-а и први на Лењинградском међународном турниру. 1974. се квалификовао у циклус кандидата који ће да изазову владајћег светског шампиона, Роберта Фишера. Карпов је победио Лава Полугајевског у првом мечу кандидата и у следећој рунди је добио бившег светског шампиона Бориса Спаског. Меч Спаски-Карпов је био спектакуларан. Јака и агресивна игра Карпова осигурала му је незаборавну победу. Финални меч кандидата је био против следећег Руса, Виктора Корчноја, познатог „фајтера“. Партије су биле изузетно борбене и Карпов побеђује и постаје изазивач Фишеру за титулу првака света.

Уочи меча са Карповим, Фишер је имао бројне захтеве које је упутио Светској шаховској федерацији ФИДЕ, које му они нису испунили, тако да је одбио да игра за титулу и млади Анатолиј Карпов постаје без финалне борбе Светски шампион у шаху.

Победе на бројним турнирима

Постиђен што је на такав начин постао светски шампион, очајнички је покушавао да докаже да му заслужено припада титула, у наредних десет година је учествовао на свим значајним турнирима. Побеђивао је на турнирима на којима су учествовачи најјачи играчи на свету.

  Победа на турниру у Монтреалу 1979.

Одбране титуле

1978. године Карпов је први пут бранио титулу против Виктора Корчноја, који се доста разликовао од њиховог претходног меча кандидата. Корчној је избегао из Совјетског Савеза. Меч је игран на Филипинима и наводно је био проткан психолошким триковима и покушајима др Владимира Зухара (професор психологије на Медицинском факултету у Москви) из Карповљевог тима да хипнотише Корчноја за време игре. Карпов је победио са 6-5, уз 21 реми.

Анатолиј Карпов – Виктор Корчној

Меч за првака света, Baguio City 1978.

ПГН формат

Три године касније Корчној је победио у мечевима кандидата, и поново се квалификао за меч са Карповом у Мерану, Италија. Овога пута психолошки трик је било хапшење Корчнојевог сина због наводне завере. Опет се политика умешала у шаховску игру, али Карпов лако добија меч резултатом 11-7. Меч је познат као „Масакр у Мерану“.

Врхунац турнирске каријере

Карповова турнирска каријера достиже свој врхунац на изузетном Супервелемајсторском турниру у Монтреалу, Канада, 1979. године где побеђује заједно са Михаилом Таљом а испред таквих велемајстора као што су Јан Тиман, Љубомир Љубојевић, Борис Спаски и Љубомир Кавалек. Такође је победио на престижном турниру у Линаресу, 1981. (и поново 1994. године), на турнирима у Тилбургу у 1977., 1979., 1980., 1982., и 1983., а на шампионату СССР-а, 1976., 1983. и 1988. године.

Меч за првака света са Каспаровом

1984. године одржан је меч за првака света између Гарија Каспарова и Анатолија Карпова. Карпов је важио као један од најбољих светских шампиона у време када се Каспаров тек појављивао нашаховској сцени. Иако је повео са 4-0 и било му потребно две победе да задржи титулу, следећих 16 партија се завршавају ремијем, а у 31. партији је имао добијену позицију за одбрану титуле, греши и партија се завршава ремијем. Губи следећу партију. После пораза у још две партије. Карпов доживљава нервни слом и председник ФИДЕ прекида меч. У реваншу, 1985. године Каспаров добија меч са 13-11 и тако се прекида десетогодишњица његове владавине.

Анатолиј Карпов – Гари Каспаров

Меч за првака света, Москва 1984.

ПГН формат

Карпов се састајао са Каспаровом за титулу светског првака у три наврата и то 1986. у Лондону и Лењинграду, 1987. у Севиљи и 1990. у Њујорку. Резултат сва три меча је био тесан, 12,5-11,5, 12-12, 12,5-11,5. У сва три меча Карпов је имао шансу за победом али је чинио пресудне грешке и изгубио их.

Међусобни скор Карпова и Каспарова је у 235 званичних партија Карпов има 23 победе, 33 пораза и 179 ремија. У мечевима за првака света Карпов има 19 победа, 21 пораза и 104 ремија. Иако је 12 година старији од Каспарова, Карпов 2002. године побеђује Каспарова са 2,5-1,5.

Поновна победа и пораз за првака света

1992. године Карпов губи меч кандидата против Најџела Шорта. Тако је онемогућен шести меч за титулу између Каспарова и Карпова. Ипак, 1993. године пошто су Каспаров и Шорт иступили из ФИДЕ, у мечу за упражњену титулу шампиона света Карпов побеђује Јана Тимана. Одбранио је титулу против Гате Камског 1996. и Вишванатана Ананда 1998. године. 1998. године се мења стари систем мечева кандидата. 1999. године Карпов губи титулу од Александра Калифмана.

Политичке активности

Карпов је вишеструки шампион Европе и победник на Олимпијади као члан Совјетског тима. Карповљево играње на турнирима је знатно смањено од 1995. године од његове умешаности у политичка збивања у Русији. Априла 2004. године он је 22 на листи ФИДЕ са рејтингом од 2682.

Стил игре

Стил Карпова је чврста позициона игра без ризика са немилосреднм кажњавањем противникових грешака. Идол му је био Хозе Раул Капабланка. Карповљева највећа снага и мајсторство је у превентиви, а тај пут су пре њега крчили Тигран Петросјан и Арон Нимцович. Он може наслутити и осујетити противникове планове пре него што они начине неку штету у позицији. Играо је обазриво, углавном пасивне позиције. То је најчешће иритирало противнике који су покушавали агресивном игром да дођу до предности. Карпов тада немилосрдно кидише и ломи свог противника.

Тигран Петросјан  

Тигран Вартарович Петросјан (јер.Տիգրան Պետրոսյան, ру. Тигран Вартанович Петросян) (17. јуни 1929. – 13. август 1984.) био је совјетски и јерменски шаховски велемајстор и девети шампион света, од 1963. до 1969. године.

Уредник шаховске недељног магазина 64.

Био је познат под надимком „Гвоздени Тигран“ због свог играчког стила и због његове готово непробојне одбране, којом је истицао сигурност изнад свега.

Био је кандидат за шампиона света у осам наврата (1953, 1956, 1959, 1962, 1971, 1974, 1977 и 1980). Побеђује и постаје шампион света 1963. у мечу са Ботвиником, а титулу успешно брани 1966. против Спаског, али од истог противника губи титулу 1969.

Побеђује на четири првенства СССР-а (1959, 1961, 1969, и 1975).

Младост (1929–49)

По националности Јерменин, Петросјан је рођен у селу Мулки у Арагатсотн региону, Јерменија, а од детињства је живео у Тбилисију, Грузија. Највећи део живота провео је у руском главном граду Москви.

Као дечак, Петросјан је био одличан ученик и уживао је учењу. Шах је научио да игра од 8 година,мада га је његов неписмени отац охрабривао да настави са учењем, јер је мислио да од шаха не може да живи. Петросјан је био сироче током Другог светског рата и био приморан дашисти улице и тако зарађује за живот.

Он је искористио своју зараду да купи књигу Chess Praxis, Арона Нимцовича, књигу за коју ће Петросјан касније тврдити да је имала највећи утицај на њега као шахисте. Такође купио The Art of Sacrifice in Chess, Рудолфа Спилмана. Играч који је имао утицаја на Петросјана је био Хозе Раул Капабланка.

Са 12 година, почео је да вежба шах у Палати пионира у Тбилисију, под окриљем Ебралидзеа. Ебралидзе је био присталица Нимцовича и Капабланке, и научног приступа шаху а против дивље тактике и сумњивих комбинација. Петросјан је из тих разлога развио репертоар од чврстих позиционих отварања, као што је Каро-Кан одбрана. Само после годину дана вежбе у Палати пионира, побеђује на симултанци Сала Флора.

1946. Петросјан стиче титулу мајсторског кандидата. У истој години је ремизирао против велемајстора Паула Кереса на грузијском шаховском првенству, и осваја тај турнир а затим и Јуниорско шаховско првенство СССР-а. Петросјан је стекао звање мајстора 1947. на шаховском првенство СССР-а , иако није успео да се квалификују за финале.

Велемајстор у Москви (1949–62)

После селидбе у Москву 1949, Петросјанова шаховска каријера је у успону и његови резултати су све бољи. Заузима друго место на шампионату СССР-а, и добија титулу интернационалног мајстора. На овом турниру се Петросјан први пут суочава са светским шампионом Ботвиником. Играјући као бели, после отварања је имао инфериоран положај, он се ипак вешто бранио и после једанаест сати колико је трајала партија, успева да ремизира. Овај остварени резултат Петросјана квалификује за међузонски турнир следеће године у Стокхолму. На том турниру је стекао звање велемајстора, као и квалификацију за Турнир кандидата 1953.

На турниру кандидата у Цириху 1953. Петросјан заузима пето место, трећи је у Амстердаму 1956, трећи у Југославији 1959, први у Куросаоу 1962. Иако су ово запажени резултати ипак се осећала блага стагнација која се није много одражавала на коначне резултате због Петросјановог дефанзивног стила без већих ризика.

1959. је освојио своју прву титулу шампиона СССР-а. Петросјан је добио звање заслужног мајстора спорта СССР-а 1960, и освојио другу титулу на првенству Совјетског савеза 1961. Своју одличну игру наставља и 1962, када се квалификује за турнир кандидата и први меч за титулу светског првака.

1963. Светско првенство

Петросјан игра за Совјетски Савез на Светском првенству 1963. освојивши 17 ½ поена, а за њим следе тимске колеге Гелер и Керес сваки са по 17 поена и Американац Фишер са 14.

Пошто је освојио турнир кандидата, Петросјан је добио право да игра са Михаилом Ботвиником за титулу светског првака у шаху у мечу који би се играо у 24 партије. Поред тога што је радио на шаху, Петросјан се сваки дан скијао по неколико сати. Веровао је да у тако дугом мечу, физичке кондиције може да постане пресудни фактор у каснијим партијама. Ова предност је и повећана самим тим што је Ботвиник био знатно старији од Петросјана. Петросјан једобио меч против Ботвиник са коначним резултатом од 5 – 2 уз 15 ремија, чиме обезбеђује титулу светског првака у шаху.

Михаил Ботвиник – Тигран Петросјан

Меч за првака света, Москва 1963.

ПГН формат

Владајући светски шампион

Пошто је постао светски шампион, Петросјан је покренуо кампању за објављивање шаховских новина за цео Совјетски Савез, а не само за Москву. Овај лист је постао познат као 64. Петросјан студира за степен магистра наука на Филозофском државном универзитету у Јеревану. Његова теза, била је под називом „Chess Logic, Some Problems of the Logic of Chess Thought“ (1968.).

Тигран Петросјан – Борис Спаски

Меч за првака света, Москва 1966.

ПГН формат

Три године пошто је стекао титулу светског првака у шаху, био је изазван од Бориса Спаског. Петросјан успешно бранио своју титулу и побеђује Спаског али у реваншу у Москви, 1969. Спаски је победио у мечу резултатом 12 ½ -10 ½.

Петросјан је потписао петицију којом се осуђује пребег Виктора Корчноја 1976. из СССР-а. То је био наставак сукоба између ова два играча који датира од њиховог сусрета на полуфиналу мечева кандидата 1974. када се Петросјан повукао после пет партија при резултату 3.5-1.5 (+3 -1 = 1). У мечу са Корчнојем 1977. одбили су да се рукује нити су говорили један са другима. Чак су захтевали засебну исхрану и посебне тоалете. Петросјан је из изгубио меч и после тога је дао отказ на место уредника највећег руског шаховских магазина, 64. Осуђивали су га за оклевање да се противник нападне а неки му замерали на недостатку храбрости. Ботвиник им је одговарао да је напао само када је био сигуран и да је његова највећа снага у одбрани.

Неки од његових касних успеха су победе у Лон Пајну 1976. и 1979. на Меморијалном турниру Паула Кереса у Талину (12/16 без пораза, испред ТаљаБронштајна и других), деоба првог места (са Портишом и Хибнером) у Рио де Жанеиру на међузонском турниру исте године, а друго место у Тилбургу 1981, пола поена иза победника Бељавског. Овде је остварио своју последњу велику победу против младог Гарија Каспарова.

Петросјан је умро од рака желуца 1984. у Москви. Дана 7. јула 2006, у споменик част Петросјану је у округу Давидашен у Јеревану, једној улици дат назив са Петросјановим именом.

Стил игре

Петросјан је био конзервативан, опрезан, и одбрамбени шахиста који је био под снажним утицајем идеја Нимцовича. Више напора је улагао да спречи офанзиву свог противника него што је размишљао да искористе своје прилике у нападу. Кретао је у офанзиву врло ретко уколико је сматрао да је његова позиција била потпуно безбедна. Побеђивао је обично играјући упорно све док његов агресивни противник не направи грешку и вешто је користећи. Овај стил игре често доведе до ремија, а посебно против других играча који више воле да играју на контранапад. Ипак, стрпљење и мајсторство одбране је чинило да га је изузетно тешко било победити. Он је био непоражен у 1952. и 1955. на међузонским турнирима, а 1962. није могао да изгуби ниједну партију на турнирима на којима је играо. Ове Петросјанове способности донеле су му надимак „Гвоздени Тигран“.

Петросјан је волео да игра затворена отварања. Као црни, Петросјан је волео да игра Сицилијанску одбрану, Најдорфову варијанту као и Француску одбрану. Као бели, често је играо Еенглеску партију. Петросјан би често померао исту фигуру више пута у неколико потеза, збуњујући своје противнике у отварању и претећи троструким понављањем потеза у завршницама. У партији против Марка Тајманова на првенству СССР-а, 1955, Петросјан је истог топа 6 пута узастопно померао. Он је имао јак афинитет за скакаче од ловаца, што се приписује утицају Арона Нимцовича.

Петросјан стил игре, иако је веома успешан у избегавању пораза, био је критикован као досадан. Шаховски ентузијасти су видели његов „ултраконзервативан“ стил као непожељан за разлику од популарне слике совјетског шаха као „смелог“ и „несавладивог“. Међутим, Светозар Глигорић је описао Петросјана као „веома импресивног у својој неупоредивој способности да предвиди опасност на табли и да избегне било какав ризик од пораза“.

Глувоћа

Петросјан је делимично био глув и носио је слушни апарат током мечева, што је понекад доводило до чудних ситуација. Једном приликом је понудио реми Светозару Глигорић, који је првобитно одбио, али је онда променио мишљење у року од неколико секунди и сада понудио реми Петросјану. Међутим, Петросјан није одговорио, већ је играо даље и на крају победио. Као што се касније испоставило, он је искључио слушни апарат и није чуо када је Глигорић поново понудио реми. у Севиљи, 1971. је играо меч кандидата против Роберта Хибнера у бучном простору, који га није узнемиравао, али фрустрирао је Хибнера толико да је одустао од меча.

    

Цитати

  • „Било је лакше освојити шампионат Совјетског савеза него партију против“ Гвозденог Тиграна “ –Лав Полугаевски
  • „Петросјанови противници никад не знају када је он изненада да заигра као Михаил Таљ.“ – Борис Спаски
  • „Он [Петросјан] има невероватан тактички поглед , и чудесан осећај опасности … Без обзира колико мислите дубоко … Он ће ‘намирисати’ било коју врсту опасности 20. потеза раније!“ – Роберт Фишер
  • „Шах је игра по форми, уметност својим садржајем и наука тешкоће стицања мајсторства у њему. Шах може да донесе толико среће као добра књига или рад на музици. Неопходно је научити да добро играте а тек после ћете искусити прави ужитак. „- Тигран Петросјан
  • „Ја сам апсолутно убеђен да у шаху – иако остаје игра – ништа није случајно и ово је мој кредо по коме сам играо у складу са захтевима позиције… Ја верујем само у логичну и праву игру. “ – Тигран Петросјан

Михаил Таљ  

Михаил Таљ (лат. Mihails Tāls; ру.Михаил Нехемьевич Таль (9. новембар 1936 – 28. јун 1992) је био Совјетски и Летонски шахиста, велемајстор и осми светски шаховски шампион.

Често су га звали „Миша“, деминутив од Михаил, и „чаробњак из Риге“ за одважност и комбинаторни стил игре. Таљ је такође био и угледан шаховски писац, његова професионална каријера је била шаховски новинар. У спомен на Михаила Таља у Москви се сваке године од 2006. одржава меморијални турнир у његову част. Многи шаховски ауторитети сматрају да је био највећи нападач свих времена.

Младост

Таљ је рођен у Риги, Летонија, у јеврејској породици. У узрасту од осам година је научио да игра шах док је посматрао свог оца, по професији лекара, како игра шах. Убрзо после тога се учланио у Шаховски клуб Млади пионири. У почетку његова игра није била изузетна, али је напорно радио на њеном побољшању. Александар Кобленц почео је да подучава Таља 1949, после чега поправља игру, а до 1951. се квалификује за Летонско првенство. На Летонском првенству 1952. Таљ је турнир завршио испред свог тренера. Прву своју титулу је освојио на првенству Летоније 1953, и био је награђен титулом мајсторског кандидата. Он је постао совјетски мајстор 1954 поразивши Владимира Саигина у квалификационом мечу. Исте године је забележио прву победу над једним велемајстором када је Јуриј Авербах изгубио на време реми позицију. Таљ је дипломирао књижевност на Универзитету у Риги. Био је члан Даугава спортског друштва, и представља Летонију на Совјетским тимским такмичењима.

Совјетски шампион

Таљ се први пут квалификује за финални део првенста СССР-а у шаху 1956, завршивши на петом месту а следеће године побеђује и постаје најмлађи играч коме је то пошло за руком у 20-тој години. Није играо на довољно међународних турнира да би добио звање велемајстора, али је ФИДЕ одлучила на свом Конгресу 1957. да му додели титулу велемајстора због успеха на Совјетском првенству.

Три пута је наступао за СССР на Студентској олимпијади, од 1956-1958, освојио три тимске златне медаље и три златне медаље за најбољу таблу. Победио је деветнаест партија, осам ремизирао, а није изгубио ниједну, 85,2 одсто успешности.

Одбранио је Совјетску шампионску титулу 1958. у Риги, и такмичи се први пут за Светско првенство. Освојио је 1958 међузонски турниру у Порторожу, а затим је помогао да Совјетски Савез освоји своју четврту узастопну олимпијаду у Минхену.

Светски шампион

Таљ је освојио веома јак турнир у Цириху, 1959. Следећи међузонски турнир кандидата са врхунским играчима одржао се у Југославији 1959. Показао је супериорну форму победивши са скором од 20/28 поена, испред Паула Кереса са 18 ½ поена, затимТиграна ПетросјанаВасилија Смислова, Бобија Фишера, Светозара Глигорића, Фридрика Олафсона, и Пал Бенка.

Године 1960, у 23. години живота, Таљ је поразио темељног и стратешки озбиљног Михаила Ботвиника у мечу за титулу светскогпрвака, који је одржан у Москви, резултатом 12 ½ -8 ½ (шест победа, два пораза, и тринаест ремија), што га је учинило најмлађим светским шампионом (рекорд је касније оборио Гари Каспаров, који је титулу освојио са 22 године). Ботвиник, који се никада није суочио са Таљем пре меча за титулу, побеђује у реванш мечу против Таља 1961, такође у Москви, резултатом 13-8 (десет победа, пет пораза, шест ремија). У периоду између ова два меча Ботвиник је детаљно анализирао Таљев стил игре, и водио већину партија у реванш мечу споро маневрски или преводио у завршнице, избегавајући компликоване тактичке позиције у којима се Таљ одлично сналазио. Таљ је имао хроничне бубрежне проблеме што је допринело његовом поразу, а лекари у Риги су саветовали да треба да одложи меч из здравствених разлога, међутим Таљ је одлучио да игра. Његова кратка владавина је била једна од две које су прекинуле Ботвиникову дугу владавину од 1948. до 1963. (други је биоСмислов, светски првак 1957-1958). Његов највећи рејтинг је био 2705, остварен 1980.

Михаил Таљ – Михаил Ботвиник

Меч за титулу светског шампиона, Москва 1960.

ПГН формат

Каснијa шаховска достигнућа

Убрзо пошто је изгубио реванш од Ботвиника, осваја 1961. у Бледу супертурнир, поен више од Фишера, постигавши 14 ½ поена (+11 -1 = 7) а играо је са играчима светске класе Тиграном ПетросјаномКересом, Глигорићем, Ефимом Гелером, и Мигуелом Најдорфом.

Таљ је играо у шест циклуса турнира кандидата, иако никада није поново стекао право да игра за титулу. Године 1962. на турниру у Curaçao, због озбиљних здравствених проблеме, постигао је само седам поена (+3 -10 = 8). Дели прво место 1964. у Амстердаму на међузонском турниру. 1965. је изгубио финални меч против Бориса Спаског, пошто је победи Лајоша Портиша и Бента Ларсена. На међузонском турниру 1968. изгубио је полуфинални меч против Виктора Корчноја, пошто је победио Глигорића.

Светозар Глигорић – Михаил Таљ

Београд, 1968.

ПГН формат

Лоше здравље допринело је паду у игри од краја 1968. до краја 1969, али се опоравља и враћа у форму пошто му је бубрег уклоњен. Освојио је 1979. у Риги међузонски турнир и то непоражен, резултатом 14/17, али следеће године је изгубио у четвртфиналу меч од Лава Полугаевског, једног од играча који је имао позитиван скор против њега. Такође је играо на турниру меча кандидата 1985. у Монпељеу, завршивши делећи четврто и пето место са Тиманом.

Од јула 1972. до априла 1973, Таљ је играо рекордних 86 узастопних партија без пораза (47 победа и 39 ремија). Између 23. октобра 1973. и 16. октобра 1974, одиграо је 95 узастопних партија без пораза (46 победа и 49 ремија), чиме је оборен његов претходни рекорд. То су два најдужа периода без пораза једног шахисте у модерној историји шаха.

Јачина Таљеве снаге у позним годинама огледа се у његовом скору против Анатолија Карпова, који је био око 15 година млађи, на турнирским партијама: један пораз (у Бугојну, 1980) и деветнаест ремија од 20 партија колико су играли.

Један од највећих достигнућа Таља током његове касније каријере било је једно прво место заједно са Карповом (коме је био секундант на великом броју турнира и светских првенстава) 1979. у Монтреалу на „Турниру звезда“ имао је резултат (+6 = 12), и био једини непоражени играч, поред Спаског, Портиша, Властимила Хорта, Роберта Хибнера, Љубомира Љубојевића, Љубомира Кавалека, Тимана и Ларсена. Таљ је играо на 21 совјетском првенству, освојио га је рекордних шест пута (1957, 1958, 1967, 1972, 1974, 1978), и тај број се може поредити једино са Ботвиниковим успесима. Такође био петоструки победник Међународног шаховског турнира у Талину, Естонија, са победама у 1971, 1973, 1977, 1981, и 1983.

Таљ је такође имао успеха у брзопотезном шаху, 1970. је освојио друго место иза Фишера, са скором 19/22, на брзопотезном турниру у Херцег Новом, Југославија, био је испред КорчнојаПетросјана иСмислова. Године 1988, у својој 51. години, освојио је друго званично Светско првенство у брзопотезном шаху (први је освојио Каспаров, претходне године у Бриселу), испред таквих играча као што су Каспаров, актуелни светски шампион, и екс-шампион Анатолиј Карпов. У финалу, победио је Рафаела Вагањана за 3 ½ – ½.

Тимска такмичења

Играјући на олимпијади, Михаил Таљ је био члан осам совјетских тимова, од којих је сваки освојио златну тимску медаљу (1958, 1960, 1962, 1966, 1972, 1974, 1980, и 1982), победио је шездесет и пет партија, ремизирао тридесет и четири , а изгубио само две партије (81,2%). Овај проценат га чини играчем са најбољим резултатом међу онима који су учествовали на најмање четири олимпијаде. Појединачно, Таљ је освојио седам олимпијских одличја, пет златних (1958, 1962, 1966, 1972, 1974), и два сребрна (1960, 1982).

Таљ је такође представљао Совјетски Савез на шест европских тимских шампионата (1957, 1961, 1970, 1973, 1977, 1980), и сваки пут у победничком тими, а добио је и три златне медаље за најбољу таблу (1957, 1970 и 1977). Постигао је 14 победа, 20 ремија, и три пораза, (64,9%). Играо је девету таблу за СССР у првом мечу против Остатка света тима у Београду 1970, постигавши скор 2 од 4. Био је на седмој табли за СССР у другом мечу против Остатка света у Лондону 1984, постигавши скор 2 од 3. СССР је победио оба пута. Био је заслужни мајстор спорта у СССР-у.

Од 1950 (када је освојио јуниорско првенство Летоније) до 1991, Таља победио или је делио прво место на 68 турнира. Током своје 41-годишње каријере играо око 2.700 турнира или мечева, постигао више од 65%.

Александар Аљехин  

Александар Александрович Аљехин (ру. Алекса́ндр Алекса́ндрович Але́хин) (рођен 30. отобра 1892. у Москви – преминуо 24. марта 1946. у Есторилу, Португалија). Био је четврти светски шампион у шаху и сматра се да је био најбољи шахиста свих времена.

Биографија

Године 1946. Александар Аљехин, четврти светски шампион, био је болестан и без новца, остављен од свих. Због оптужби за колаборацију с непријатељем за време Другог светског рата шаховска јавност га је избегавала и игнорисала. И баш у то време, 23. марта, из Британске шаховске федерације стижу охрабрујуће вести: организационе припреме за његов меч с Михаилом Ботвиником могу почети. Дан касније, Аљехиново беживотно тело је пронађено у хотелској соби у Есторилу (Португалија).

Цели живот једног од највећих генија у игри на 64 поља био је проткан конторверзама. Рођен је 31. октобра 1892. у аристократској московској породици, а први значајан резултат остварио је 1914. у Санкт Петерсбургу. Треће место, иза Емануела Ласкера иХозе Раула Капабланке, донело му је указом посљедњег руског цара, Николаја II, звање велемајстора.

Мање познато широком аудиторију је да је у августу исте године, играјући у Манхајму, завршио као немачки (цивилни) заробљеник. После извесног времена је ослобођен (вероватно због болести срца), тако да се већ крајем године нашао у Русији. Две године касније, на галицијском фронту бива рањен, после чега се као демобилисан борац обрео у Москви.

Нову буру у животу изазивају Октобарска револуција и грађански рат. Конфискована му је имовина, а порекло га је натерало на кооперацију с бољшевицима. Запослио се као криминалистички инспектор, али су га сумње да је повезан с белогардијском шпијунажом довеле врло близу зида за стрељање. Ослобођен терета издајника заносио се мишљу да постане глумац, па је једно време радио и у државном филмском студију. Ускоро је приступио Комунистичкој партији.

„Његов комунизам је био површан и није га дубоко захватио. И својим социјалним положајем (син велепоседника) и одгојем (адвокат) Аљехин је био далеко од радничке класе и њене гигантске борбе“, рекао је једном Аљехинов шаховски саборац Иљин-Женевски.

Желео је, ипак, изнад свега да свој таленат покаже у иностранству. Био је спреман на све како би то остварио. Када се 1921. оженио странкињом, делегатом Коминтерне, успева да напусти Русију.

Следеће две деценије биле су најлепше године у његовом животу, испуњене једино шахом. Тада долази Други свјетски рат, током којег је играо на турнирима у градовима под немачком окупацијом. Наводно је био и аутор бројних чланака против јеврејских шахиста, објављиваних у нацистичкој штампи. Након рата порицао је списатељску улогу, а наступе на турнирима оправдавао уценама којима се морао повиновати како би спасао живот (четврте) супруге, Грејс Вишарт.

Током тих година Аљехин је боловао од цирозе јетре, дванаестопалачног црева и склерозе. Није имао редовне приходе. Животне недаће су га навеле да 1944. упути писмо новинару (и шахисти) Хуану Фернандезу Руи.

„Најбољи део мог живота био је између два рата која су погодила Европу. Оба рата су ме уништила, али с једном разликом: на крају првог рата сам имао 26 година и био сам испуњен безграничним ентузијазмом којег, нажалост, више нема. Ако некада и напишем своје мемоаре, што је лако могуће, људи ће схватити да је шах само један део мог живота. Шах ми је дао могућност да проширим своје амбиције, те да ме у исто вријеме убеди у узалудност тих амбиција. Данас играм шах само зато што ме окупира и што не дозвољава сећањима да навиру“, написао је Аљехин.

Кобне 1946. позван је да игра на турниру у Лондону, али је под притиском америчких играча, због ратног досијеа, позив повучен. Телеграм с потврдом договора око меча с Ботвиником примио је у Есторилу.

Пронађен је мртав сутра ујутро. Као узрок смрти наведено је гушење комадом меса, мада неки тврде да се радило и о срчаном удару. АП је објавио да је Аљехина пронашао конобар када му је донео доручак. Изјавио је агенцији да је Аљехинова глава била клонула на столу, а да вечеру није ни такао иако је ставио салвету.

Фотографија која је обишла свет говорила је нешто сасвим друго. Она је довела до разних теорија завере, по којима се шампион убио или је био убијен.

Совјетски велемајстор Александар Котов описао је у својој књизи „Александар Аљехин“ (1975.) околности које су довеле до смрти шаховског генија.

„Безнадежно болестан, напуштен од свих, одбачен од људи с којима је стварао шаховску историју, Аљехин је полако умирао у соби хотела ‘Парк’ у Есторилу. Није имао никакве перспективе, никаквих средстава за живот, нити пријатеља који би му пружили подршку. Време је проводио или у кревету или је ходао по соби, као лав у кавезу. ‘Једног дана ме је назвао’, прича један његов пријатељ, ‘и рекао: Уопште немам новца. Треба ми пар ескудоса да купим цигарете. Самоћа ме убија. Морам да живим, да осетим живот око себе. Већ сам издерао подове у својој соби. Одведи ме било где.'“

Белгијски виолиниста Нојман, који је живио у истом хотелу, сећа се да је тог јутра одјурио до Аљехинове собе када му је конобар јавио о смрти.

„Не можете ући, рекао ми је тада полицајац, додавши да мора сачекати форензичара како би утврдио да ли се ради о природној смрти. Дозволио ми је да провирим у собу. На столу су били тањири, док се са стране налазила шаховска табла с постављеним фигурама. Мој пријатељ је непомично седео у столици, као да нетремице слуша моју виолину“, описао је Нојман.

Шта није у реду са званичном верзијом (осим чињенице да свака нормална, одрасла особа, када се загрцне или почне гушити, аутоматски устаје и искашљава, те да би у том стању вероватно преврнуо и уредно поређану таблу)? Доктор који је потписао умрлицу, Антонио Фереира (сасвим случајно страствени шахиста), наводно је касније признао пријатељима да је Аљехиново тело пронађено на улици, испред хотела, и да је под притиском фалсификовао данас важећу умрлицу.

Према добро обавештеним изворима, укључујући и Бориса Спаског, ожењеног Францускињом која је некада радила у дипломатији, француски Покрет отпора је формирао тајни Одред смрти, задужен за особе са црне листе. Наводно се на листи налазило око 200.000 имена, сарадника окупатора.

У писмима које је Аљехин написао непосредно пред смрт стоји да је осећао како га неко прати. На врху листе се, иначе, налазила особа са иницијалима А.А, а како је „отписани“ ускоро требао да отпутује на меч у Енглеску, убица је био приморан на брзо деловање.

Поред свега, пронађен је документ којим др Фереира повлачи свој форензички извештај, као и оргинални документ о аутопсији, који није у најбољем стању.

Аљехиново тело је сахрањено у Есторилу, уз присуство неколико пријатеља, тек после три недеље. Десет година касније пренети су његови посмртни остаци на париско гробље Монпарнас. На споменику је записано да је 25. март 1946. датум његове смрти, а не 24. март.

Невоље јединог шампиона који је умро као шаховски првак нису окончане „пресељењем“ у француску престоницу. Када је 26. децембра 1999. олуја захватила Париз, оштећено је знамење на његовом гробу. Уследила је реконструкција, али је шаховска табла на надгробној плочи окренута за 90 степени.

Шаховски успеси

До своје двадесет и две године је већ био међу најјачим шахистима у свету. Током 1920-их је освојио већину турнира на којима је играо. 1927. је постао четврти светски шаховски шампион победившиКапабланку, до тада сматраног као непобедивим у најдужем шаховском мечу за титулу светскох првака све до 1985.

Од 1930. Аљехин доминира на великим турнирима. Ииграо је и на првој табли за Француску на пет Шаховских олимпијада, освојивши награде на свакој за појединачни успех. Аљехин је понудиоКапабланки реванш под истом условима који је Капабланка поставио за први меч, а преговори су трајали годинама, без много напретка. У међувремену, Аљехин је са лакоћом одбранио своју титулу против Богољубов 1929. и 1934. Поражен је од Евеа 1935, али је повратио своју круну 1937. у реваншу. Међутим шахисти у успону као што су КересФајн и Ботвиник претили су његовој титули. Преговори за меч за титулу са Кересом и Ботвиником су заустављени избијањем Другог светског рата у Европи 1939. Преговори са Ботвиником за меч светску титулу су отпочели 1946. али се прекидају изненадном Аљехиновом смрћу у Португалу.

Аљехин 1909.

Прва позната Аљехинова партија је са турнира у дописном шаху која је почела 3. децембра 1902, када је имао десет година. Учествовао је у неколико турнира у дописном шаху, под покровитељством шаховског часописа Shakhmatnoe Obozrenie („Chess Review„), 1902-1911. 1907. је одиграо свој први турнир у Москвском шаховском клубу. Касније те године, Александар дели 11.-13 место на турниру клуба, док његов старији брат, Алексеј, дели 4. до 6. место. 1908, Александар је освојио турнир клуба када је имао петнаест година. Године 1909, освојио је Сверуски аматерски турнир у Санкт Петербургу. Следећих година је играо на све јачим турнирима, неки од њих су били и ван Русије. У почетку је играо са променљивим резултатима, али са шеснаест година се устоличио као један од најбољих играча Русије. Играо је на првој табли на два пријатељска тимска меча: Шаховски клуб Санкт Петербург против Шаховског клуба Москва 1911. и Москва против Санкт Петербурга 1912. (обе партије је ремизирао са Јуџином Зноско-Боровским). 1911. Аљехин се преселио у Санкт Петербург, где је уписао Царски правни факултет за племиће. Од 1912, био је најјачи шахиста у Санкт Петербургу. У марту 1912. је освојио Зимски турнир Шаховског клуба Санкт Петербург. У априлу 1912, освојио је 1. категорни турнир у Санкт Петербургу. У јануару 1914, Аљехин је освојио свој први велики руски турнир, када је делио прво место са Ароном Нимцовичем у Сверуском мајсторском турнир у Санкт Петербургу.

Врхунски велемајстор (1914-1927)

У априлу-мају 1914, одржан је још један велики шаховски турнир у главном граду Руске империје, Санкт Петербургу 1914. на коме Аљехин заузима треће место иза Емануела Ласкера и Хозе Раула Капабланке. Цар Николај II додељује титулу „велемајстора шаха“ сваком од пет финалиста (Ласкеру,Капабланки, Аљехину, Тарашу, и Маршалу). Овај Аљехинов изненађујући успех учинио га је озбиљним кандидатом за титулу светског првака. И титула му је формално додељена. У јулу 1914. Аљехин дели прво место са Маршалом у Паризу.

Први светски рат и пост-револуционарна Русија

У јулу и августу 1914. Аљехин је водио на међународном турнир у Манхајму, Немачка, са девет победа, једним ремијем и једним поразом, када је избио I светски рат. После објаве рата против Русије, једанаест „руских“ играча (Аљехин,Богољубов, Богатирчук, Фламберг, Копелман, Малитин, Рабинович, Романовски , Сабуров, Селезњев, Вајнштајн) били су интернирани у Раштат, Немачка. 14, 17, и 29. септембра 1914 четири од њих (Аљехин, Богатирчук, Сабуров и Копелман) су били ослобођени и дозвољено им је да се врати кући. Аљехин је путовао назад у Русију (преко Швајцарске, Италије, Лондона, Стокхолма и Финске) и стигао крајем октобра 1914. Пети играч, Петар Романовски пуштен је 1915. а шестом, Фламбергу, је било дозвољено да се врати у Варшаву 1916.

Када се Аљехин вратио у Русију помогао је да се скупи новац за помоћ руским шахистима који су остали интернирани у Немачкој, играјући на симултанкама. У децембру 1915, освојио је првенство Шаховског клуба Москва. У априлу 1916. Аљехин је победио у мини мечу против Александра Евенсона са две победе и једним поразом у Кијеву, а лети је био активан у Унији градова (Црвени крст) на аустријском фронту. У септембру је играо шах са пет људи „на слепо“ у руској војној болници у Тарнополу. У 1918, Аљехин је освојио Triangular турнир у Москви. У јуну следеће године, Аљехин је био кратко затворен у ћелији смрти у Одеси од стране Чеке (тајне полиције), под сумњом да је био шпијун, пошто су Руси ослободили Украјину од немачке окупације.

1920-1927

Када су се услови у Русији нормализовали, Аљехин је показао да је међу најјачим играчима Русије. На пример, у јануару 1920. је победио на шаховском првенству града Москве декласиравши своје противнике (11/11), али ипак није био проглашен за победника јер није био становник града. Такође, у октобру 1920. је освојио све-руско првенство у Москви (+9 -0 = 6); овај турнир је касније проглашен као прво првенство СССР-а.

Од 1921-23 Аљехин је одиграо седам мини мечева. 1921. у Москви је победио Николаја Григоријева (+2 -0 = 5) , играо нерешено са Ричардом Тајхманом (+2 -2 = 2) и победио Фридриха Семиша (+2 -0 = 0) у Берлину. Године 1922. победио је Осип Бернштајна (+1 -0 = 1) и Арнолда Аурбаха (+1 -0 = 1) у Паризу, и Мануел Голмаја (+1 -0 = 1) у Мадриду. 1923. је победио Андре Муфанга (+2 -0 = 0) у Паризу.

Од 1921 до 1927, Аљехин је победио или делио прво место на око две трећине многих турнира на којима је играо. Његови не успешнији покушаји су били: деоба трећег места у Бечу 1922. иза Акибе Рубинштајна и Ричарда Ретија и треће место у Њујорку 1924. пласиравши се иза бившег шампиона Емануела Ласкера и светског шампиона Хосе Раула Капабланке (али испред Френка Маршала, Ричарда Ретија, Гезе МароцијаЕфима Богољубова, Савиелија Тартаковера, Фредерика Јејтса, Едварда Ласкера и Дејвида Јановског. Технички, Аљехинова игра је углавном била боља од његових конкурената, чак и Капабланке, али му је недостајало више самопоуздања.

Аљехинов главни циљ у овом периоду је био да се организује меч са Капабланком. Сматрао је да највећа препрека за меч није Капабланкина игра, већ тзв. „Лондонска правила“ од 1922. (наКапабланкино инсистирање) да изазивач подигне новчану награду на $ 10.000, од чега ће шампион добити више од половине, чак и ако изгуби ($ 10,000 1927. би вредела око $ 391.000 2006.). Аљехин у новембру 1921. и Рубинштајн и Арон Нимцович 1923. изазивају Капабланку, али су у стању да подигну новчану награду на 10.000 долара. У Њујорку, 27. априла 1924. Аљехин је направио светски рекорд играјући „на слепо“ са двадесет и шест противника (претходни рекорд је двадесет и пет, који је поставио Ђула Брајер), победио је шеснаест партија, изгубио пет, и ремизирао пет после дванаест сати игре. Потукао је свој светски рекорд 1. фебруара 1925. играјући двадесет осам партија „на слепо“ у Паризу, победивши у двадесет и две, три ремија, и три пораза.

Године 1925, постао је француски држављанин и уписао Правни факултет у Сорбони. Иако се извори разликују о томе да ли је завршио студије, био је познат као „Др Аљехин“. Његова теза је била у вези кинеског затворског система. Диплому из области права је добио у Санкт Петербургу 1914, али се правом никада није бавио.

У октобру 1926. је победио у Буенос Аиресу. Од децембра 1926. до јануара 1927. Аљехин је победио Макс Евеа 5 ½ -4 ½.

Светски шаховски шампион (1927-1935)

1927. меч за титулу

Ове године Аљехин изазива Капабланку и био је био подржан од стране групе аргентинских бизнисмена и председника Аргентине, који су гарантовали потребна средстава. Меч се играо од септембра до новембра 1927. у Буенос Аиресу. Аљехин је освојио титулу, резултатом +6 -3 = 25. Ово је био најдужи меч за титулу светског првака све до 1984. и меча између Анатолија Карпова и Гарија Каспарова. Аљехинова победа изненадила је скоро читав шаховски свет, јер нико никада раније није добио меч против Капабланке. Разлози Капабланкиног пораза су се тражили и у његовој самоуверености. Капабланка је ушао меч без техничке или физичке припреме, док је Аљехин био у доброј физичкој кондицији, и темељно је проучавао Капабланкине партије.

Ништа од реванша

Одмах после победе Аљехин је објавио да је спреман даКапабланки понуди реванш меч, под истим условима. Преговори су се отегли годинама, и када је споразум био на видику изненада је све пропадало тражењем нових услова за меч. Њихов однос је после овог меча био поремећен.

Велемајстор Роберт Бирн је написао да је Аљехин свесно тражио слабије противника за одбрану титуле, пре него што Капабланки пружи још једну шансу.

Победе против Богољубова у два меча за титулу

Иако се никада није договорио о условима за реванш меч против Капабланке, Аљехин је одиграо два меча за одбрану светске титуле са Богољубовим, 1929. и 1934, победивши оба пута. Први меч је одржан у Висбадену , Хајделбергу, Берлину, Хагу, Амстердаму од септембра до новембра 1929. Аљехин је задржао своју титулу и постигао резултат +11 -5 = 9. У периоду од априла до јуна 1934. Аљехин је поново играо против Богољубова у мечу за наслов светског првака. Меч је одржан у дванаест немачких градова. Победивши га је резултатом (+8 -3 = 15).

Анти-бољшевичких изјаве, контроверзе

После меча за титулу светског првака, Аљехин се вратио у Париз и јавно говорио против бољшевизма. После тога, Николај Криленко, председник совјетске шаховске федерације је објавио званични меморандум наводећи да Аљехина треба сматрати као непријатеља Совјета .Совјетски Шаховски савез прекинуо је сваки контакт са Александром Аљехин до краја 1930. Његов старији брат Алексеј, са којим је Александар Аљехин имао врло блиске односе, јавно га се одрекао због његових анти-совјетских изјава, али је Алексеј можда имао мало избора за ову одлуку. У августу 1939. Алексеј Аљехин је убијен у Русији.

Доминација над ривалима

Александар Аљехин доминира шахом средином 1930-их. Његове најпознатије турнирске победе су биле у Сан Рему 1930. (+13 = 2), 3 ½ бода испред Нимцовича и Бледу 1931. (+15 = 11) 5 ½ бода испред Богољубова, а први турнир на коме је био слабије пласиран је у Хестингсу 1933-34 (деоба другог места, пола бода иза Сало Флора). 1933. Аљехин је такође победио у егзибиционом мечу против Рафаела Цинтрон у Сан Хуан (+4 -0 = 0), али је успео да игра само нерешено меч са Осипом Бернштајном у Паризу (+1 -1 = 2).

Од 1930. до 1935. Аљехин је играо на првој табли за Француску на четири шаховске олимпијаде. Пораз од летонског мајстор Херманиса Матисонса у Прагу 1931. је био његов први озбиљан пораз по освајању титуле светског шампионата.

Раних 1930-их година, Аљехин је пропутовао свет играјући симултанке, укључујући и Хаваје, Токио, Манилу, Сингапур, Шангај, Хонг Конг, и Холандску Источну Индију. У јулу 1933, Аљехин је одиграо истовремено против тридесет двоје људи „на слепо“ (нови светски рекорд) у Чикагу, победио деветнаест, ремизирао девет и изгубио четири партије.

Губитак светске титуле (1935-1937)

1933. Аљехина је изазвао Макс Еве на меч за титулу. Еве је раних 1930-их, био сматран као један од три кредибилна изазивача (поред Капабланке и Сало Флора). Дана 3. октобра 1935. у Зандворту, Холандија отпочео је меч за титулу светског првака.. Иако је Аљехин имао рано вођство ипак је изгубио меч. Изазивач је постао нови шампион 15. децембра 1935. са девет победа, тринаест ремија и осам пораза. Ово је био први меч за светског првака у коме су актери имали званичне секунданте: Аљехин је користио услуге Сало Ландауа а Еве, Гезе Мароција. Евеова победа је била велико изненађене. Сматрало се да је алкохол био узрок Аљехиновог пораза, међутим, касније анализеВасилија СмисловаБориса СпаскогАнатолија Карпова и Гарија Каспарова је показала да је Еве заслужио да победи и да је ниво његове игре био достојан светског првака.

Осамнаест месеци пошто је изгубио титулу, Аљехин је одиграо десет турнира, са неједнаким резултатима: дели прво место са Паулом Кересом у Бан Нојхајму, маја 1936; прво место у Дрездену јуна 1936; друго место иза Флора у Подебради, јула 1936; шести, иза Капабланке, Михаила Ботвиника, Рубена ФајнаСемјуела Решевског и Евеа у Нотингему, августа 1936; трећи иза Евеа иФајна, у Амстердаму, октобра 1936; дели прво место са Сало Ландауом у Амстердаму, такође у октобру 1936, 1936/37 победио у Хестингсу на Новогодишњем турниру, испред Фајна и Ериха Елискасеса; прво место у Ници, марта 1937; трећи, иза Кереса и Фајна, у Маргејту у априлу 1937; дели четврто место са Кересом, иза ФлораРешевског и Владимира Петрова, Кемерију у јуну-јулу 1937; дели друго место са Богољубовим, иза Евеа, у Бан Нојхајму, у јулу 1937.

Светски шаховски шампион, друга владавина (1937-46)

1937–1939

Макс Еве је убрзо пристао на реванш меч са Аљехином. Аљехин је повратио титулу од Евеа у децембру 1937. резултатом (+10 -4 = 11). Меч је одржан у Холандији, и Аљехин је остао светски првак до краја живота.

1938. је почела добро за Аљехина који побеђује у Монтевидеу 1938. уа Караску (у марту) и у Маргејту (у априлу), а дели прво место са Сер Џорџ Ален Томасом у Плимуту (у септембру). У новембру, међутим, дели само 4. до 6. место са Евеом и Семјуелом Решевским, иза Паула КересаРубена Фајна, и Михаила Ботвиника, а испред Капабланке и Флора, на АВРО турниру у Холандији. Овај турнир се играо у више холандских градова па је био напоран нарочито за старије играче.

Одмах после АВРО турнира, Ботвиник, који је завршио на трећем месту, изазвао је Аљехина за меч за титулу светског првака. Други светски рат је прекинуо преговоре, који два играча настављају после рата.

Аљехин је представљао Француску на првој табли на 8. шаховској олимпијади у Буенос Аиресу 1939, када је Други светски рат избио у Европи. Капитени свих екипа, са водећом улогом Аљехина (Француска), Савиелија Тартаковера (Пољска) и Алберта Бекера (Немачка), као и председник аргентинског шаховског савеза, Аугуста де Муроа, одлучили су да наставе са Олимпијадом

Убрзо после Олимпијаде, Аљехин је играо турнире у Монтевидеу (7 / 7) и Каракасу (10/10).

Други светски рат (1939-1945)

За разлику од многих учесника Шаховске олимпијаде 1939. Аљехин се вратио у Европу у јануару 1940. После кратког боравка у Португалији, уписао се у француској војсци као санитарни официр.

После пада Француске (јун 1940), одлази у Марсеј. Аљехин је покушао да оде у Америку путује у Лисабон и подноси захтев за америчку визу. У октобру 1940, он је тражио дозволу да уђе на Кубу, обећавајући да ће да игра меч са Капабланком. Овај захтев је одбијен. Да би заштитио своју жену, Грејс Аљехин, америчку Јеврејку, и њену француску имовину (дворац у Saint Aubin-le-Cauf, у близини Диепеа, који су нацисти опљачкали), пристао је да сарађује са нацистима. Аљехин је учествовао на шаховским турнира у Минхену, Салцбургу, Кракову/Варшави, Прагу и у организацији Ерхарда Поста, генералног директора Великог немачког шаховског савеза који је био под нацистичком контролом – КересБогољубов, Госта Штолц, као и неколико других јаких шахиста у окупираној Европи такође је играло на таквим турнирима. 1941. у Минхену дели друго и треће место са Ериком Лундином (победио Штолц), дели прво место са Полом Феликс Шмитом у Кракову/Варшава, побеђује у Мадриду (у децембру). Следеће године освојио је у Салцбургу 1942. шаховски турнир (јун 1942) и у Минхену (септембар 1942.). Касније је у 1942. освојио турнир у Варшави/Лублину/Кракову (октобра 1942.) и дели прво место са Клаусом Јунгеом у Прагу (децембар 1942). У 1943, он је играо нерешено мини меч (+1 -1) са Богољубовим у Варшави (март 1943), освојио је турнир у Прагу (април 1943) и дели прво место са Кересом у Салцбургу (јун 1943).

До краја 1943, Аљехин борави у Шпанији и Португалији. 1944. добио је меч против Рамон Реј Ардида у Сарагоси (+1 -0 = 3; априла 1944) и победио у Хихону (јули 1944). Следеће године победио је у Мадриду (март 1945), дели друго место са Антониом Медином у Гијону (јули 1945; победио је Антонио Рико), победио у Сабаделу (август 1945), дели прво место са Ф. Лопез Нунезон у Алмерији (август 1945), победио је у Мелили (септембар 1945) и освојио друго место у Касересу, иза Франциска Лупија (јесен 1945). Аљехинов последњи меч је био са Лупијем у Есторилу у близини Лисабона, Португал, у јануару 1946. Аљехин је победио две партије, изгубио једну, и једну ремизирао.

После Другог светског рата, Аљехин није био позиван на шаховске турнире ван Иберијског полуострва, због његове наводне нацистичке припадности. Позив да игра у Лондону 1946 је повучен када су други такмичари протестовали.

Поређење врхунских шахиста кроз историју

Статистички рејтинг системи се драстично разликују у свом виђењу Аљехина. „Ратници Ума“ рангирају га на 18. место најјачих играча свих времена. Али, на сајту „Chessmetrics“ га рангирају између четвртог и осмог места најбољих шахиста свих времена. Џеф Сонас, аутор сајта „Chessmetrics“, оцењује Аљехинову победа на турниру у Сан Рему 1930. као шести најбољи учинак икада на турнирима. У својој књизи 1978. The Rating of Chessplayers, Past and Present, Арпад Ело је дао оцене за играче на основу њиховог учинка у најбољих петгодина каријере. Он је закључио да Аљехин дели пето место најјачих играча свих времена (заједно са Полом Морфијем иВасилијем Смисловим), иза Капабланке, Ботвиника, Емануела Ласкера и Михаила Таља.

Аљехинов врхунски период је био раних 1930-их година, када је освојио скоро сваки турнир који је играо. После тога, његова игра је ослабила, и он никада није освојио врхунски турнир после 1934. Пошто је Аљехин повратио своју светску титулу 1937, постојало је неколико нових кандидата, међу којима је било озбиљних изазивача.

Рети – Аљехин, Баден-Баден 1925.

Једна од најпознатијих и компликованих победа Аљехина. 31. … Ne4 и победа у дванаест потеза.

Аљехин је био један од највећих играча нападачког стила. Шта га је издвајало од већине других играча нападачког стила је била његова способност да види потенцијал за напад и припреми се за то на позицијама где други не виде ништа. Рудолф Спилман, мајстор тактичар који је играо многе брилијантне, рекао: „Ја могу да видим комбинације, као и Аљехин, али не могу да добијем на истим позицијама.“ Др Мак Еуве је рекао: „Аљехин је песник који ствара уметничко дело из нечега што би тешко инспирисало другог човека.“ Џон Нан је прокоментарисао да је „Аљехин имао посебну способност да направи компликацију, без преузимања претераних ризика“. и Едвард Винтер га је назвао као „врховни геније компликованих позиција“. Неке од Аљехинових комбинација су толико комплексне да се чак и савремени шампиони не слажу у својим анализама око њих.

Гари Каспаров је рекао да је Аљехинов напад представа заснована на чврстим позициони темељима, а Хари Голомбек је ишао и даље, рекавши да је „Аљехин био најсвестранијих од свих шаховским генија, подједнако у сваком стилу и у свим фазама игре“.

Аљехин има већи проценат победа од других светских шампиона, а његове реми партије су у просеку међу најдуже играним од свих шампиона. И у стоном тенису, који је Аљехин играо са ентузијазмом, али лоше, често би сломио лоптицу када би изгубио.

Боби Фишер је у чланку 1964. рангирао Аљехина као једног од десет највећих играча у историји шаха. „Аљехин је имао велику машту, могао је да види дубље у одређеној позицији него било који други играч у историји шаха“…

Аљехинов стил је имао дубок утицај на Каспарова, који је рекао:. „Александар Аљехин је први између осталих који још увек имају највећи утицај на мене. Ја волим његову универзалност, његов приступ игри, његове шаховске идеје које сам сигуран да припадају будућности шаха. „

Утицај на игру

Аљехинова студија завршнице

Бели на потезу добија

Неколико отварања и варијанти су добиле име по Аљехину. Поред добро познате Аљехинове одбране (1.е4 Сф6) и Албин-Катард-Аљехинов напад у ортодоксној Паулсеновој варијанти Француске одбране, постоје Аљехинове Варијанте у: Будимпештанском гамбиту, Бечкој партији, Варијанти измене у Руи Лопез отврању, Винаверовој варијанти Француској одбрани; Змајевој варијанти сицилијанске одбране, Примљеном даминим гамбиту, у Словенској одбрани, Каталонском отварању, Холандској одбрани (где три различите гране носе његово име).

Аљехин је такође компоновао студије завршница.

Написао јепреко двадесет књига о шаху, углавном коментарима и анализама великих мечева или турнира, као и избора својих најбољих партија између 1908. и 1937. За разлику од Вилхелма Штајница, Емануела Ласкера, Капабланке и Евеа није написао ниједну књигу да би објаснио своје идеје о игри или показао почетницима како да побољшају своју игру. Његове књиге су намењене шаховским експертима пре него почетницима. Иако је Аљехин био проглашен за непријатеља Совјетског Савеза после његових анти-бољшевичких изјава 1928, био је постепено рехабилитован од стране совјетске шаховске елите после његове смрти, 1946. Александар Котов је истраживао Аљехинове партије и каријеру, што је кулминирало у биографији, и довело до организовања Аљехиновог меморијалног турнира. Први се одржао у Москви 1956, на коме су прво место поделили Ботвиник и Василиј Смислов. У својој књизи „Совјетска школа шаха“ Котов и Јудович посвећују поглавље Аљехину, називајући га „најбољим играчем Русије „. Ботвиник је писао да је Совјетска школа шаха научила из борбених квалитета Аљехина способност за самокритику и визија комбинација. Аљехин је писао да је за успех у шаху потребна „Прво , самоспознаја, друго, разумевање снаге и слабости противника; треће, виши циљ – … уметничка и научна достигнућа који сврстава шах у ранг са другим уметностима „.

Оптужбе о „побољшању“ игре

Позната и много анализирана позиција „5 дама“

На позицији на дијаграму, који се никада није појавио у реалној игри, Аљехин је тврдио да бели побеђује са 24.Rh6. Неке недавне анализе указују да то није случај: ако Бели игра 24.Rh6, црни може да игра 24…Bg4+! и бели нема матни напад. Ккасније уз помоћ анализе рачунара бела може да дође до победе, али не онако како је Аљехин тврдио.

Шаховски историчар Едвард Винтер је истраживао Аљехинове партије и дошао је, на основу неких фотографија које су приказивале и шаховску таблу и одређену позицију, да Аљехин у својим књигама није приказивао аутентичне позиције које је стварно играо.

Оптужбе за антисемитизам

Током Другог светског рата, Аљехин је одиграо неколико турнира у Немачкој или на окупираним територијама. У марту 1941. појавила се серија чланака потписана именом Аљехина у Pariser Zeitung, на немачком језику лист су објавиле у Паризу немачке окупационе снаге. Између осталог је рекао да су Јевреји велики таленат за шах, али да нису показивали знаке шаховске уметности; описао је хипермодерне теорије Нимцовича и Ретија као „јефтини блеф и бесрамни само-публицитет“, подржан од стране „англо-јеврејских псеудо-интелектуалаца „и описао меч са Евеом 1937. као „тријумф против јеврејске завере“. Аљехин је дао интервју за два шпанска листа у септембру 1941, у једном од њих је рекао „аријевски шах је био агресиван шах … са друге стране, семитски концепт признавао је идеју чисте одбране.“

После ослобођења је изјавио да је морао тако да пише да би добио излазну визу. Немогуће је доказати да ли су ти анисемитски чланци били аутентични или да их је писао под притиском и изманипулисан од уредника тих листова.

Постоје докази да Аљехин није био антисемита. Пођто је у јуну 1919. био ухапшен од стране Чеке, затворен у Одеси и осуђен на смрт, Јаков Вилнер, јеврејски шахиста, га је спасао слањем телеграма председнику украјинског Савета народних комесара, који је тада наредио његово пуштање на слободу. Аљехин је прихватио и користио шаховске анализе Чарлсс Џафија у мечу противКапабланке. Џафи је био јеврејски шаховски мајстор који је живео у Њујорку. Пошто је победиоКапабланку, Аљехин одиграо меч у знак захвалности, са Џафијем, без финансијске надокнаде. Аљехин секундант у мечу са Макс Евеом 1935. је мајстор Сало Ландау холандски Јеврејин. Аљехин, током раних 1930-их, је сматрао да ће Амерички Јеврејин, Исак Кашдан бити његов следећи изазивач (то се није остварило) Давао је часове шаха на 14-годишњег чуду Герарду Будовском, Немачком Јеврејину, у Паризу у пролеће 1940. Аљехин је био ожењен америчком Јеврејком, Грејс Вишард.

Књиге

Аљехин је написао преко двадесет књига о шаху. Неке од њих су:

• Alekhine, Alexander (1985). My Best Games of Chess 1908–1937. Dover. ISBN 0-486-24941-7. Originally published in two volumes as My Best Games of Chess 1908–1923 and My Best Games of Chess 1924–1937 • Alekhine, Alexander (1968). The Book of the Hastings International Masters’ Chess Tournament 1922. Dover. ISBN 0-486-21960-7. • Alekhine, Alexander (1961). The Book of the New York International Chess Tournament 1924. Dover. ISBN 0-486-20752-8. • Alekhine, Alexander (1962). The Book of the Nottingham International Chess Tournament. Dover. ISBN 0-486-20189-9. • Alekhine, Alexander (1973). The World’s Chess Championship, 1937. Dover. ISBN 0-486-20455-3. • Alekhine, Alexander & Edward Winter (1992). 107 Great Chess Battles 1939–1945. Dover. ISBN 0-486-27104-8.

    

Борис Спаски  

Борис Васиљевич Спаски (ру. Бори́с Васи́льевич Спа́сский; рођен 30. јануара 1937) је совјетски-француски шаховски велемајстор. Он је десети светски шаховски шампион, који је држао титулу од краја 1969 до 1972. Један од највећих и најстаријих живих играча шаха.

Побеђује два пута на Совјетском шаховском првенству (1961, 1973). Био је кандидат за светског шаховског шампиона седам пута (1956, 1965, 1968, 1974, 1977, 1980, и 1985).

Спаски је победио Тиграна Петросјана 1969. али је изгубио могућност да освоји титулу у мечу са Фишером 1972, који је био један од најпознатијих шаховских мечева у историји.

Младост

Рођен је у Лењинграду (данас Санкт Петербург, и научио је да игра шах у са пет година у возу, кад је био евакуисан са породицом из Лењинграда током Другог светског рата, и први пут привукао огромну пажњу 1947. када је имао десет година, и када је је победио совјетског шампиона Михаила Ботвиника на симултанки. Његов први тренер био је Владимир Зак, поштован мајстор и тренер. Током своје младости, са десет година, Спаски је пуно радио на шаху, до пет сати дневно, са тренерима на мајсторском нивоу. Постигао је рекорд као најмлађи совјетски играч који је освојио прву категорију (10 година), мајсторски кандидат (једанаест година), и Совјетски мајстор (петнаест година). Године 1952, у петнаестој, Спаски је имао скор од 50% у полуфиналу Совјетског првенства у Риги, а пласира се као други на првенству Лењинграда исте године.

Каријера

Млади велемајстор

Борис Спаски – Лајош Портиш

Антверпен, 1950.

ПГН формат

Спаски је дебитовао 1953, у шеснаест година, на турниру у Букурешту, Румунија, и дели 4.-5. место са скором од 12/19, турнир је освојио његов тренер, Александар Толуш, и где је победио Василија Смислова који је био изазивач за светског првака следеће године. Добитнио је титулу ФИДЕ мајстора. У свом првом покушају, када је имао осамнаест година, на Совјетском првенству у Москви 1955. у финалу, делио је од 3. до 6. места са скором од 11½ /19, на коме су победили Василиј Смислов и Ефим Гелер, што је било довољно да га квалификује за међузонски турнир у Гетеборгу исте године.

Исте године, освојио је светско јуниорско првенство одржано у Антверпену, Белгија, са резултатом 14/16. Спаски се такмичио за Локомотиву добровољно спортско друштво.

Делећи 7. до 9. место, са 11/20, 1955. на међузонском турниру у Гетеборгу, квалификује се за турнир кандидата 1956, који је одржан у Амстердаму, и аутоматски добија титулу велемајстора. Тамо је завршио делећи 3. до 7. место са 9½/18. 1956. у финалу Совјетског првенства, које је одржано у Лењинграду, Спаски дели 1.-3. место са скором 11½/19, са Марком Тајмановом и Јуријем Авербахом, али Тајманов побеђује после плејофа и постаје шампион. Спаски дели прво место са Толушем на јаком турниру у Лењинграду исте године.

Неуједначени резултати

После почетних успеха наступила је криза тако да није успео да се квалификује на два следећа међузонска турнира (1958 и 1962). Свему овоме је допринела његова брачна криза и развод 1961. као и раскид са тренером Толушем.

1957. у финалу Совјетског првенства у Москви, Спаски је завршио делећи од 4.-5. места са скором од 13/21, а на коме је победио Михаил Таљ који је освојио прву од својих шест совјетских шампионата.

Неуспех Спаског да се квалификује за међузонски турнир 1958. је дошао после задњег кола и пораза од Таља, у веома нервозној игри на Совјетском првенству у Риги 1958. Имао је предност током већег дела меча, али је испустио добитак после паузе, а касније је одбио реми. Победа би га квалификовали за међузонски, а нерешено би обезбедило деобу четвртог места са Јуријем Авербахом, и могућност квалификације преко плеј-офа.

Спаски дели прво место у Москви 1959. са скором 7/11, са Смисловом и Давидом Бронштајном. Скоро да је освојио титулу на следећем финалу Совјетског првенства у Тбилисију 1959, завршивши пола поена иза шампиона Тиграна Петросјана, делећи друго место са Таљем, са скором 12½/19. Побеђује у Риги, 1959, са 11½/13. Спаски је био у средини табеле на следећем финалу Совјетског првенства у Лењинграду, са 10/19, на коме је победио Виктор Корчној и освојио своју прву совјетску титулу. Спаски путује у Аргентину, где је освојио прво место, испред Бронштајна, у Мар дел Плати 1960. дели прво место са Бобијем Фишером са 13½/15, победивши Фишера у њиховом првом сусрету.

Друго разочарење за Спаског је дошло пошто није успео да се квалификује за следећи међузонски турнир, јер је у финалу Совјетског првенства у Москви 1961. завршио делећи 5.-6. место са 11/19,Петросјан је победио.

Титула кандидата

Спаски одлучује да промени тренера, нестабилног нападача Толуша, са мирнијим стратегом Игором Бондаревским. Ово је, показало се касније, прави потез. Осваја свој први од два шампионата СССР-а у Бакуу 1961, са резултатом 14½/20. Спаски дели 2.- 3. место у Хавани 1962. са скором 16/21, иза победника Мигуела Најдорфа. Дели 5.-6. месту у Јеревану 1962, на шампионату СССР-а, скором 11½/19. У Лењинграду 1963, на шампионату СССР-а Спаски дели прво место са Леонидом Штајном и Ратмиром Колмовом. Спаски је победио у Београду 1964. непоражен са скором од 13/17, испред Корчноја и Борислава Ивкова. Био је четврти у Сочију 1964. скором 9.5/15, Николај Крогиус је победио.

1964. на турниру совјетске зоне у Москви, Спаски је победио са 7/12, да би се квалификовао на међузонски турнир у Амстердаму, исте године. У Амстердаму, он дели од 1. до 4. места, заједно са ТаљемВасилијем Смисловом, и Бент Ларсеном, скором 17/23, и са Бориславом Ивковим и Лајошем Портишем се квалификује за новоформиране Мечеве кандидата следеће године.

Изазивач

Спаски је сматран као свестрани играч за шаховском таблом, а његов прилагодљиви „универзални стил“ је била посебна предност у побеђивању многих врхунских велемајстора. У следећем циклусу 1965. је победио Паула Кереса у Риги 1965 са пажљивом стратегијом, тријумфује у последњој партији за победу од 6:4 (+4 = 4 -2). Такође у Риги, победио је Ефима Гелера са матним нападима са 5½-2½ (+3 = 5 -0). Затим, у финалном мечу кандидата (меч који одређује ко ће да изазове актуелног светског првака за титулу) против Михаила Таља легендарног тактичара (Тбилиси, 1965), Спаски је често успевао да усмери игру у мирније позиције. Иако је изгубио прву партију, победио је на крају резултатом 7-4 (+4 = 6 -1).

Михаил Таљ – Борис Спаски

Тбилиси, 1965.

ПГН формат

Спаски је освојио два турнира у трци за финале. Он је делио прво место на Чигориновом меморијалном турниру у Сочију 1965. заједно са Волфгангом Унцикером са скором 10½/15, а онда дели прво место у Хестингсу 1965-66 са Волфгангом Улманом скором од 7½/9.

Иако је изгубио итекако се борио у финалном мечу у Москви, са три победе против Петросјаначетири пораза, и са седамнаест ремија, мада је последња од три победе дошла тек у двадесет трећој партији, пошто је Петросјан већ обезбедио титулу. Неколико месеци после меча, Спаски је завршио испред Петросјана на турниру у Санта Моники 1966. (Piatigorsky Cup), скором 11½/18, пола поена испред Бобија Фишера. Спаски је победио у Бевервијку 1967. са 11/15 испред Анатолија Лутикова, и дели 1.-5. место у Сочију 1967. са 10/15 са Крогиусом, Александром Зајцевом, Леонидом Шамковичем и Владимиром Симагином.

Као финалиста 1966. Спаски је аутоматски носилац у следећем циклусу кандидата. Године 1968, поново се сусреће са Гелером, овог пута у Сухумију, а победио је истим резултатом као у 1965. (5½-2½ +3 = 5). Са Бентом Ларсеном се састао у следећем кругу у Малмеу, и победио са 5½-2½. На крају је против њега ривала био Виктор Корчној у Кијеву, и Спаски је тријумфовао (+4 -1 = 5), што му је донео још један меч са Петросјаном, у Москви 1969. Спаски је победио 12½ -10½.

Светски шампион

Током три године владавине као светског шампиона, освојио је још неколико турнира. Осваја прво место у Сан Хуану 1969. скором 11½/15. Победио је у четворомечу у Лајдену 1970. са 7/12, испред Ларсена, Ботвиника и Донера. Спаски дели прво место у Амстердаму 1970. са Лавом Полугаевским скором 11½/15. Био је трећи у Гетеборгу 1971. са 8/11, иза победника Властимила Хорта и Улфа Андерсона. Дели прво место са Хансом Риом у 1971. на Отвореном првенству Канаде у Ванкуверу.

Владавина Спаског као светског шампиона је трајала три године, када је изгубио од Фишера у „Мечу века“. Меч је одржан у Рејкјавику, Исланд, на врхунцу хладног рата, а самим тим је виђен као симбол политичког сукоба између две суперсиле.

Борис Спаски – Роберт Фишер

Рејкјавик, 1972.

ПГН формат

До тада Фишер никада није добио партију против Спаског, у пет покушаја, изгубио је три. Поред тога, Спаски је имао Гелера као свог тренера, који је такође имао позитиван скор против Фишера. Међутим, Фишер је био у одличној форми, и освојио је убедљиво титулу резултатом (+7 -3 = 11).

Бивши шампион (1973–85)

Спаски је наставио да игра одлично шах после губитка шаховске круне и освојио неколико шампионата. Године 1973. дели прво место са Ханс Јоахим Хехтом и Улфом Андерсоном у Дортмунд са скором 9½/15. Веома важна победа за њега је била 1973. на совјетском шаховском шампионату у Москви. Он је постигао скор 11½/17 на турниру на коме су учествовали сви врхунски шахисти Совјетског Савеза тог времена.

Борис Спаски, 1980.

У мечевима кандидата 1974, Спаски је прво поразио Американцa Роберта Бирна у Порторику резултатом 4½-1½ (+3 = 3), али је изгубио полуфинални меч против Анатолија Карпова у Лењинграду, упркос победи у првој партији (+1 -4 = 6). Карпов је јавно признао да је Спаски био супериоран, али га је ипак успео да надигра. Међутим, шансе Спаскog су биле знатно умањене због “пребегa” тренера Гелерa, на страну Карповa пред меч.

1976, Спаски је био обавезан да се врати у међузонску фазу. Спаски је победио у егзибиционом мечу холандског велемајстора у успону, Јана Тимана у Амстердаму 1977 (4-2). Победио је тесно Властимила Хорта у Рејкјавику 1977. у првом мечу кандидата резултатом 8½-7½.

Спаски је победио у егзибиционом мечу Роберта Хибнера у Солингену, 1977. са 3½-2½, бива поражен од Љубомира Кавалека, такође у Солингена са 4/6 у другом егзибиционом мечу. Његов следећи меч кандидата је био против Лајош Портиша у Женеви 1977, а победио је Спаски са 8½-6½ чиме успева да се квалификују за финале. Али, у Београду 1977, Спаски је изгубио од Виктора Корчноја (+4 -7 = 7).

Спаски, као губитник у финалима је носилац новог циклуса мечева кандидата 1980. и поново игра са Лајошем Портишом у Мексику. После четрнаест партија, резултат је био 7-7, али Портиш је ишао даље јер је имао више победа са црним фигурама. Спаски је пропустио квалификације после 1982. и међузонског турнира у Толука када је имао скор 8/13 и са пола поена мање од Портиша и Еугенија Тореа осваја треће место. Меч кандидата се одржао 1985. у Монпељеу, Француска и Спаског је био носилац по избору организатора. Постигао је скор 8/15 и делио је 6. до 7. место, иза заједничких победника Андреја Соколова, Рафаела Вагањан и Артура Јусупова. Ово је било његово последње учешће у мечевима кандидата.

Каснија турнирска каријера (после 1976)

Спаски, 1989.

У својим позним годинама, Спаски је показао неспремност да се потпуно посвети шаху. Он се ослањао на свој природни таленат за игру, а понекад би радије играо тенис него напорно играти за шаховском таблом. Од 1976, Спаски је живео у Француској са својом трећом женом и постао је француски држављанин 1978, а такмичио се за Француску на шаховској олимпијади.

Спаски је, међутим имао и неке тријумфалне победе и у позним годинама. Дели прво место у Бугојну 1978. са 10/15, заједно са Карповом. Био је први на турниру Монтила – Морилес 1978. са 6½/9. У Минхену 1979. дели од 1. до 4. места са 8½/13, са Јуријем Балашовим, Улфом Андерсоном и Робертом Хибнером. Дели прво место у Бадену, Беч 1980. са 10½/15 са Александром Бељавским. Победио је у прелиминарној групи на турниру у Хамбургу 1982 са моћних 5½/6, али је изгубио финални меч плејофа од Анатолија Карпова. Његов најбољи резултат у овом периоду је било прво место у Линаресу 1983. са 6½/10, испред Карпова и Улфа Андерсона, који су поделили друго. У Лондону 1984. је делио прво место са Џоном Наном и Марејем Чендлером, са 7/9. Победио је у Рејкјавику 1985. У Бриселу 1985, је био пласиран на друго место са 10½/13 иза Корчноја. У Ређо Емилији 1986. дели од 2.-5. места са 6/11 иза Золтана Риблија. Побеђује у мечу Фернана Гобета са 4:0 у Фрибургу 1987. Завршио је као први егал са Чендлером и Едуардом Гуфељдом у Велингтону 1988. Спаски остаје међу десет најбољих шахиста у свету и средином 1980.

Године 1992, Боби Фишер, после двадесет година паузе од шаха, се поново појавио и играо меч „Реванш меч 20-тог века“ против Спаског у Црној Гори и Београду, што је био реванш за Светско првенство 1972. У то време, Спаски је оцењен као 106. по ФИДЕ листи, а Фишер није ни био на листи, због своје неактивности. Овај меч је у суштини био последња велики изазов за Спаског. Спаски је изгубио меч са резултатом од +5 = 15 -10. Спаски је затим играо против младе Јудит Полгар 1993. у мечу у Будимпешти, изгубивши тесно са 4½-5½.

Спаски је наставио да повремено игмечеве као што су ветерана против жена.

1. октобра, 2006, Спаски је претрпео мождани удар током шаховског предавања у Сан Франциску. У свом првом већем мечу после можданог удара, он је одиграо шест ремија у мечу по убрзаном темпу са мађарским велемајстором Лајошем Портишем у априлу 2007.

23. септембра 2010, Спаски је претрпео још један озбиљан мождани удар који га је парализова на левој страни. После тога се вратио у Француску на дужи рехабилитациони програм, где се опоравља тако добро да се очекује да учествује на Ботвиниковом меморијалном турниру у Суздалу (Русија).

Спаски је најстарији живи бивши светски шампион.

Спаски је успео играјући са великим бројем отварања, укључујући Краљев гамбит, 1.е4 е5 2.ф4, агресивно и ризично што је ретко видети на врхунском нивоу. Заиста, његов рекорд од шеснаест победа (укључујући и победе против Фишера, Бронштајна, и Карпова), без губитка, као и неколико ремија са Краљевим гамбитом је без премца.

Његов допринос теорији отварања је проширен на оживљавање Маршаловог напада за црног у Руи Лопез отварању (1.e4 e5 2.Nf3 Nc6 3.Bb5 a6 4.Ba4 Nf6 5.0-0 Be7 6.Re1 b5 7.Bb3 0-0 8.c3 d5), развој Лењинградске варијанте за белог у Нимцо-Индијској одбрани (1.d4 Nf6 2.c4 e6 3.Nc3 Bb4 4.Bg5), Спаски варијанта за страну црног у Нимцо-Индијској одбрани, и затворене варијанте Сицилијанске одбране за белог (1.e4 c5 2.Nc3). Још једна ретка варијанта у Краљевом Индијском нападу носи његово име: 1.Nf3 Nf6 2.g3 b5!?

Оставите одговор