Зашто баш шах?

Због чега шах треба учити још у основној школи?

Историја шаха

Као игра постоји више од две хиљаде година. Потиче из Индије (први подаци се налазе у Ведама). У самом почетку и дуго потом имао је ексклузивни карактер – игра је била намењена касти Кшатрија (ратника) ради изучавања ратне стртегије. Каснији подаци о шаху налазе се у персијској књижевности, куда је дошао посредством Александровог освајања Пенџаба.

Древна Кина и Египат засебно су развили сличне игре са плочицама. Преко Арабије прелази у северну Африку и маварским освајањима преноси се у Европу (Шпанију) и затим се даље шири. У Русију долази нешто касније, директно из Персије. Келтски краљеви су редовно играли шах, а у средњем веку он чини једну од септем артес пробитатес (7 ритерских вештина) које су твориле витешко васпитање. Краљ Фердинанд и Изабела од Шпаније, Волтер, Наполеон, Бенџамин Френклин били су фасцинирани шахом.

Сама игра је набијена симболичним значењима. Црно бела схема шаховнице подсећа на мандалу као уоквирену слику космоса, указујући на борбу таме и светла (јин и јанг), сукоб нагона и разума, реда и случаја, испољавања разних могућности једне судбине… Ивице квадрата указују на 4 стране света, док 64 поља симболизују космичко јединство (схема је примењивана при изградњи раних хиндуистичких храмова). Подсетимо се да и укупан број варијација кинеских хексаграма у Књизи промене износи 64.

Поглед на шах из угла педагогије

У основи педагошког оптимизма (вере у могућност образовања) који је тековина француских енциклопедиста и епохе просветитељства, јесте идеја да се могу побољшати перформансе организма (тела) и духа васпитаника – интелект, карактер, морал, емоције… Додуше, педагози су увек били помало подозриви према игри као васпитном принципу, вероватно, јер она у чистом виду не доприноси остваривању неког посебног, унапред утврђеног циља. Она развија способности – не даје рецепте. С тог становишта постоји парадокс да што је игра даља од реалног живота , њена васпитна вредност је већа.

Шах је игра богата симболичким функцијама у значењу те синтагме како је схвата развојна психологија или педагогија. Структурално то је игра са високим степеном сложеност и чврстим правилима. Пијаже и његови следбеници (Колберг) су играма са правилима давали прворазредан значај у моралном развоју детета, док су с друге стране Виготски и његови ученици операционализовали педагошке теорије посматрајући човека као анимал сyмболицум, а васпитавање као интериоризацију симбола културе што је заправо спроведено у духу Касирерове гносеологије (материјалистичко и дијалектичко тумачење).

Постоје многи покушаји да се савремене теорије васпитања опредмете у пракси. Курикулуми (програми) у елементарном образовању засновани су на епистемологији савремених наука, мада не увек доследно. У томе постоје разлике између пре-школских и академски оријентисаних образовних програма у школама. Питање садржаја програма је увек било важно при њиховом креирању. Они су интегративни на пре-школском нивоу; аналитички организовани по научним дисциплинама у школи.

Дидактика дуго времена није ширила свој класични репертоар. Школа Коменског још увек представља образац. И упркос јаком утицају алтернативних педагогија, школа остаје тврд орах конзерватизма.
Ипак, пракса је одувек била отворена за различите иновације кроз историју. Веза шаха и математике привукла је пажњу још класичних мислилаца епохе. Међу велемајсторима значајан број су математичари. Али постоји и сасвим друга страна приче… Педагоге је привукла чињеница да се међу велемајсторима шаха све више срећу… деца! Што уосталом посећа на Моцарта, Гауса (нису шахисти), Ј.Полгар, Б. Фишера…

Школа шаха за децу

Шах као део курикулума у образовању: данас преко 30 држава има шах у школским програмима – у Русији је то случај већ 40 година уназад. Xон Лок помиње шах у својим Мислима о васпитању (као незаобилазног у формирању и васпитавању савршеног гентлеман-а); постоје већ дуго времена организовани напори да шах постане део образовања на свим узрастима. У Србији је шах факултативни предмет у ОШ; 1935 министар просвете Краљевине Југославије препоручио је увођење шаха у тадашње јавне школе.

Које су користи од играња шаха?

  • Шах је моћно средство којим вежбамо решавање проблема (проблем ситуације);
  • Шах веома доприноси развоју дечјих когнитивних вештина (закључивање,дедукција, индукција…);
  • Шах учи децу вредностима озбљног рада;
  • Шах доприноси јачању самопоштовања кроз самоостваривање, самоизграђивање;
  • Шах чини да дете схвати личну одговорност за властите акције као и да мора да прихвати њихове последице;
  • Шах изграђује тимски дух, док истовремено јача индивидуалност;
  • Помаже деци при стварању и учвршћивању социјалних искустава јер шаховница (шаховска табла,поље) уствари, УОКВИРУЈЕ конфликтну ситуацију – тј. ствара услове за мирну, безбедну дискусију;
  • Утиче драстично на концентрацију, визуелизацију, антиципацију, одмереност, анализу, апстрактно мишљење, планирање, ангажује интуицију;
  • Помаже детету и учитељу (одраслом) да боље упознају једни друге кроз тренинг ситуације;
  • Шах чини дете паметнијим!!!

Како учити децу да играју шах?

Пуно је дискусија и много идеја о томе како децу, нарочито млађу, уводити у шах. Главни проблем на почетку јесте како одржати ентузијазам и интересовање детета, док оно не развије вештине које су му потребне да ЗАИСТА почне да побеђује у игри.

Деца изгледа уче шах различито од одраслих: док ови други унапред разрађују стратегије, експертизе, фокусирајући се на детаљ преко кога долазе до општег плана, деца почињу игру више на глобалном нивоу, играјући интуитивно што омогућује детету да рапидно шири своју базу знања. У шаху, слично као и у музици и математици претходно искуство није ограничавајући фактор, а врхунски домети су могући код и код сасвим младих. Деца могу да уче шах већ са 3-4 године.

Ево неколико правила за ту сврху, проверених у пракси:

У почетку, играти са дететом једноставне завршетке, нпр. дати детету фигуре краља и даме, против краља. Могу се постепено додавати још неке фигуре. Ово не захтева од детета да предвиђа много потеза унапред.

Дати детету да решава ситуације типа мат у два потеза. Оне могу имати више фигура и више сложених комбинација, али са ограниченим бројем потеза.

Играње целе игре у комбинацији дете-дете или дете одрасли (на једноставном нивоу). Тако дете понекад може да осети задовољство победе или на крају бар неће бити „потучено до ногу“.

За случај кад дете игра са одраслим, искуснијим играчима (или са рачунарским програмом), ево још неколико начина да се задржи дететово интересовање:

  • дајте детету неке олакшице (форе). Временске олакшице (при којој дете има до 10 пута дуже време за игру) су, уопштено, боље него олакшице у вези фигура (када одрасли почињу игру без неких фигура), зато
  • што се тако више изобличују игровна ситуација
  • током игре, обрните шаховницу једном или више пута. То може да се уради након одређеног броја потеза, или на захтев детета одређен број пута (2,3) током игре
  • примењујте правило такнуто-макнуто на одраслог играча
  • примењујте правило ундо мовеза дете (али само једном за одређени потез)
  • не треба намерно да поклањате победу детету. Горе наведене сугестије даће му шансу да победи у борби, али оно то мора да заслужи.

Учење деце шаху јесте нешто више него само учити дете да игра шах. Игра шаха је нешто између уметности, науке и спорта.

Александар МИЛИВОЈЕВИЋ
Из часописа ТРАГОВИ