Изборни предмет

Улога шаха у образовању: Основац на потезу

Пре шест година шах је по први пут формално ушао у основне школе у Србији као изборни предмет. Шах је, међутим, у исто време игра, спорт, уметност, наука и образовно средство. Разлике у схватању шаха довеле су, у почетку, до различитих очекивања од изборног предмета – деца су желела да се играју, наставници да их тренирају као такмичаре, а школе да ставе акценат на његову образовну функцију. О томе како су помирена различита очекивања, а шах изабрало више од четири хиљаде ђака у 100 школа образлажу Небојша Баралић и Иван Марковић.

Европски парламент је 13. марта 2013.  године усвојио декларацију којом позива Европску комисију да „охрабри увођење програма „Шах у школи“ у образовне системе земаља чланица и да за тај програм обезбеди новчану подршку“. Координатор пројекта „Шах – изборни предмет“ у Заводу за унапређење образовања и васпитања Небојша Баралић са задовољством констатује да је наша земља у овом случају ишла за корак испред Европске уније, пошто је пет година раније Национални просветни савет дао подршку шаху као изборном предмету, имајући у виду колико је древна игра корисна за одрастање. „За децу је игра увод у живот, где се кроз разне улоге и сценарија поистовећују са ситуацијама које им предстоје. Шах такође постаје симулација животних околности, а дете самостално доноси одлуку који потез да одигра. На основу повученог потеза, шаховска партија ће ићи у одређеном правцу. Исто се дешава и у животу, па шах сматрам средством за лакше савлађивање драгоцених животних лекција, “ каже Баралић.Србија је, такође, могла да се ослони на искуства више од 30 земаља, од САД до Русије, које су уврстиле шах у свој образовни систем са образложењем да подстиче успех и у другим школским предметима и доприноси развоју емоционалне интелигенције, овладавању писаним текстом, знаковима и симболима, развитку пажње и самоконтроле. Такође, овладавање шаховском игром развија и  независно размишљање и тежњу за усавршавањем, као и уважавање туђег мишљења и правила фер-плеја. Баралић истиче и да треба направити јасну разлику између шаха као спорта и као васпитног средства и објашњава да циљ изборног предмета није да ствара велемајсторе, већ да деци пружи прилику да кроз шах овладају вештинама које ће их пратити кроз живот, као што су креативност, стрпљење и стратешко размишљање.

Шаховских 45 минута

Међутим, сврху увођења шаха као школског предмета различито су доживели ђаци, наставници и образовне институције, сведочи интернационални мајстор и професор шаха на Учитељском факултету Иван Марковић. „Убрзо пошто је настава почела, на основу извештаја самих наставника схватили смо да деца изнад свега желе да играју шах, док су наставници, махом активни шахисти или макар љубитељи шаха, често били више такмичарски усмерени и посматрали су шах као спорт за који треба да „тренирају“ ђаке. Школе као институције су, с правом, акценат стављале на васпитно-образовну улогу и наставни план, где би деца постепено учила теорију да би тек после неколико месеци коначно одиграла партију. У том троуглу добрих намера догађало се да наставници покушавају да рад организују на један начин а деца да желе нешто сасвим друго, па би ђаци понекад губили мотивацију да уче шах. Требало је, дакле, да се уваже непосредна искуства наставника и постигне договор са њима како би се обезбедило да деца добију оно због чега су се пријавила за тај предмет – што више игре“.

Проблем је превазиђен обукама које је Завод организовао за наставнике, и наставним планом и програмом којима је садржај часа прилагођен и образовним циљевима и дечијој потреби за игром, објашњава Марковић. „Деца добијају више времена за саму игру, било да решавају шаховске задатке, да играју против компјутера или једни против других, а наставници располажу одговарајућом литературом и спремним „шаховским игрицама“ уз помоћ којих ђаци савладавају правила игре. Васпитно образовна функција се реализује тако што се прво договорите са ђацима да ћете им показати неко шаховско правило или елемент, а да потом следи време за игру – и тог се договора држите. Ученици стичу и мануелну спретност и подстичу се на сарадњу у припремању и поспремању неопходних реквизита пре и после часа, а кад почне игра – коју једва дочекају- вежбају да се концентришу на задатак, да буду мирни и да не ометају друге. При крају часа следи дискусија током које деца могу да опишу своју партију, да се похвале или пожале, али и да дечјим језиком пренесу осталима своју стратегију. То је невероватно ефикасан начин усвајања знања, јер када једно дете опише како је победило, рецимо у компјутерској симулацији, за неколико секунди сви то прихвате и запамте“, описује Марковић својих типичних 45 минута са основцима.

Ко може да предаје шах?

Шаховска знања онда примењују и у савладавању других школски предмета, науче двоцифрене бројеве и слова са шаховске табле а, у ери дигиталних часовника, науче и да гледају на сат  по угледу на онај шаховски – са казаљкама. Наш саговорник истиче и да деца невероватно брзо уче шах, па се често дешава да час прво одржи основцима, а током дана готово исто градиво испредаје и студентима Учитељског факултета.

Више од четири хиљаде школараца у 100 основних школа одабрало је шах као изборни предмет, а Завод процењује да се у две трећине школа у земљи шах изучава у оквиру секција. Како су се учитељи, наставници и професори снашли пред шаховским таблама? Небојша Баралић каже да је питање „ко може да предаје шах?“ вероватно најпостављаније у оквиру читавог пројекта увођења изборног предмета. Формално, шах могу да предају наставници и професори разредне и предметне наставе који имају одговарајућу обуку или одређену такмичарску категорију, као и дипломци Учитељског факултета који су три семестра слушали предавања из шаха. Шаховске квалификације потенцијалних предавача проверавају се и увидом у такмичарске књижице, које оверава Шаховски савез Србије. „Најчешће се за предавање одлучују они професори и учитељи који и иначе воле и играју шах а неки, наравно, на тај начин и допуњавају фонд часова,“ објашњава Баралић.

Што се планова тиче, он наглашава да је шах равноправан са осталим изборним предметима, а да ли ће заживети у још некој школи зависи и од њене политике и заинтересованости наставника за већим фондом часова. „ Постоји ту и мало страха од новога. Имајући, ипак, у виду да 300 студената Учитељског и Факултета физичке културе и спорта учи шах током студија, верујем да ће и тај проблем ускоро бити превазиђен“, сматра Баралић.

Уместо ђака и родитеља као што је предвиђено законом, у већини случајева, факултативну наставу одређују саме образовне установе

ЗАКОНСКА одредба да ученици и родитељи сами бирају изборне предмете са листе понуђених, само је мртво слово на папиру. Иако су школе у обавези да понуде најмање три изборна предмета од којих се бира један, у већини образовних установа се ученицима већ од првог разреда намеће изборни предмет. Надлежни у школама кажу да је то због недостатка наставног кадра.

У већини школа родитељима се на почетку школске године понуде, углавном, два изборна предмета уз „препоруку“ учитеља који треба да изаберу. Образложење је да ће онај други слушати у следећем разреду. Највише ђака „бира“ – „Чуваре природе“, „Лепо писање“ или „Руке у тесту“, а часове држе родитељи.

– То је кршење закона, али већина родитеља ћути јер не жели да се замери учитељима, плашећи се да ће деца имати проблема – каже Ивана Илић, мајка чија девојчица иде у први разред.

– Има и оних који не знају да имају право избора међу три предмета, као ни то шта тачно деца уче из ког предмета. Већина њих је у заблуди за „Руке у тесту“, јер мисли да има везе са тестом, а деца изучавају појаве у природи и откривају свет који их окружује.

Факултативни изборни предмети уведени су пре десетак година, али је чињеница да су изгубили смисао, јер је идеја била да их ученици сами бирају у складу са својим интересовањима са листе које понуди школа.

ЛЕПО ПИСАЊЕ, РУКЕ У ТЕСТУ…
У ОСНОВНОЈ школи ђаци имају обавезне предмете (српски језик и књижевност, математика, природа и друштво, физика…). Постоје и обавезни изборни – веронаука и грађанско, као и изабрани изборни – Руке у тесту, Чувари природе, Лепо писање, Шах, Народна традиција, а у старијим разредима Цртање, сликање и вајање, Рачунарство и информатика.

КАКО ПРОНАЋИ НАСТАВНИКА ШАХА – НЕ можемо понудити деци изборне предмете које желимо, због недостатка наставног кадра – каже Наталија Матић, директорка ОШ „Веселин Маслеша“. – То се, пре свега, односи на шах, јер наставник који би то радио мора испуњавати високе критеријуме. Наши ђаци бирају између „Чувара природе“, „Лепог писања“ и „Народне традиције“.